“Priroda i značaj naše polemike protiv liberala” V. I. Lenjin

“Priroda i značaj naše polemike protiv liberala” V. I. Lenjin

Gospodin Prokopovič, poznati zagovornik revizionizma i liberalne radne politike, doprineo je Russkiye Vedomosti članak pod nazivom „Opasnost pred nama“. Opasnost, prema ovom političaru, je da će izbori Četvrte Dume biti oblikovani od strane policijskih šefova. Da bi se borili protiv ove opasnosti, on predlaže „jedinstvo svih ustavnih elemenata nacije“, tačnije, Socijal-demokrate i Trudovike, kao i Kadete i Progresiviste.

Desno-kadetski Russkiye Vedomosti u izdavačkoj noti izražava „zadovoljstvo“ člankom gospodina Prokopoviča. „Takvu uniju suprostavljenih snaga“, dalje kaže, smatramo krajnjom neophodnošću u ovom trenutku.“

Zvanični organ Kadeta, Reh, daje pregled Prokopovičevog članka i, citirajući mišljenje Russkiye Vedomosti, u svoje ime daje komentar: „Međutim, sudeći prema objavama Socijal-demokratskog trenda, koji posvećuju svoje energije uglavnom na borbu protiv opozicije, teško je pridodati neki stvarni značaj ovom apelu“ (to jest, apelu za „jedinstvom“).

Tako je bitno pitanje izbornih taktika i stava radnika prema liberalima ponovo pokrenuto. Još jednom vidimo da liberali postavljaju ovo pitanje ne kao ozbiljni političari već kao provodadžije. Njihov cilj nije da uspostave istinu, već da je zamagle.

Zaista, promislite o sledećim okolnostima. Da li liberali misle na ujedinjenje partija kada govore o „jedinstvu“? Ne, ni najmanje. Gospodin Prokopovič, Russkiye Vedomosti i Reh se svi slažu po ovom pitanju.

Konsekventno, ono što oni misle kada govore o jedinstvu je zajednička akcija protiv Desničara – od Puriškeviča do Gučkova – zar ne? Izgleda kao da je tako!

Postavlja se pitanje: da li iko među „Levičarima“ odbija takvu zajedničku akciju?

Niko ne odbija. To je opštepoznato.

Dogovor sa liberalima da se glasa protiv Desničara je tačno ono što se mislim pod „unijom“ između demokrata i liberala na izborima. Zašto, onda, su liberali nezadovoljni? Zašto ne kažu da su se „Levičari“ definitivno i eksplicitno složili sa dogovorima? Zašto su tako stidljivi da spomenu činjenicu da su liberali ti koji nisu rekli ništa jasno, definitivno, eksplicitno i zvanično o dogovorima sa Levičarima, sa demokratama, sa marksistima? Zašto, kada govore o izbornim taktikama, ne kažu ni reč o široko poznatoj odluci Kadetske konferencije, koja je dozvolila blok sa „Levim Oktobristima“?

Činjenice su tu, gospodo, i nikakvo izbegavanje ih ne može izmeniti. Levica je ta, marksisti su ti koji su izjavili, jasno, eksplicitno i javno, u korist dogovora sa liberalima (uključujući i Kadete i Progresiviste), protiv Desničara. I niko drugi do Kadeti nisu izbegavali eksplicitan i zvaničan odgovor povodom Levičara!

Gospodin Prokopovič poznaje ove činjenice sasvim dobro, stoga je potpuno neoprostivo sa njegove strane da iskrivljuje istinu time što ćuti o eksplicitnoj odluci marksista i izbegavanju od strane Kadeta.

Koji je razlog za ovom tišinom? Prosto je previše očigledno iz citirane izjave Reha koja navodi kako mi „usmere svu svoju energiju uglavnom da bi se borili protiv opozicije“.

Iz izbora reči koje Reh upotrebljava, neizbežno proizilazi da ako oni žele da se ujedine sa liberalima, demokrate ne smeju da „usmere svu svoju energiju“ u borbi protiv opozicije. Ali u tom slučaju recite to otvoreno, gospodo! Iznesite svoje uslove eksplicitno i zvanično. Problem sa vama je, međutim, što ne možete to da uradite. Jednostavno bi vam se svi smejali ako biste pokušali da formulišete takav uslov. Iznošenjem takvog uslova porekli biste sami sebe, jer svi ste vi jednoglasno priznali da postoje „duboke razlike“ između liberala i demokrata (da i ne govorimo o marksistima).

A pošto postoje razlike, i to tako duboke, kako je moguće da izbegnemo svađe?

Lažnost liberala je upravo u tome što, sa jedne strane, oni odbijaju sarađivanje, priznaju postojanje dubokih razlika, napominju da je nemoguće „za bilo koju partiju da se odrekne fundamentalnih osnova svog programa“ (Russkiye Vedomosti), ali, sa druge strane, žale se na „borbu protiv opozicije“!!

Ali hajde da bliže istražimo stvar. Za početak, da li je tačno da novine i časopisi o kojima Reh govori usmeravaju sve svoje snage uglavnom na borbu protiv opozicije? Ne, daleko od toga. Liberali ne mogu da ukažu ni na jedno pitanje, nijedno, u kome demokrate ne usmeravaju sve svoje snage uglavnom u borbi protiv Desničara!! Nek bilo ko od vas ko želi ovo da proveri napravi test. Neka uzme, recimo, tri sukcesivna broja bilo kojih marksističkih novina. Nek uzme tri politička pitanja kao probne slučajeve i nek uporedi dokumente koji pokazuju protiv koga je usmerena borba koju marksisti vode u tim pitanjima.

Vi nećete sprovesti taj prost i lagan test, liberalna gospodo, jer bi takav test dokazao da grešite.

Ni to nije sve. Postoji još jedna, i naročito bitna, stavka koja vas još više opovrgava. Kako demokrate uglavnom, a naročito marksisti, vode svoju borbu protiv liberala? Vode je na takav način, i samo na takav način, da svaka – sigurno i apsolutno svaka – opaska ili optužba usmerena protiv liberala prirodno uključuje još oštriju opasku, i još veću optužbu protiv desničara.

To je suština stvari, ključ celog pitanja! Nekoliko primera će bolje razjasniti našu ideju.

Mi optužujemo liberale, Kadete, za kontrarevolucionarnost. Pokažite nam bilo koju našu optužbu ove vrste koja se ne izražava još silovitije protiv Desničara.

Mi optužujemo liberale za „nacionalizam“ i „imperijalizam“. Pokažite nam bilo koju našu optužbu ove vrste koja se ne izražava još silovitije protiv Desničara.

Optužili smo liberale da se plaše pokreta masa. Možete li naći u našim novinama formulaciju ove optužbe koja takođe nije protiv Desničara?

Mi smo optužili liberale što brane „određene“ srednjevekovne institucije koje su sposobne da „deluju“ protiv radnika. Optužiti liberale za to znači samo optužiti sve Desničare za istu stvar, ako ne i više.

Ovi se primeri mogu beskonačno umnožavati. Naći ćete da uvek i svuda, bez izuzetka, demokrate radničke klase optužuju liberale za zbližavanje sa Desničarima, za neodlučnu i fiktivnu prirodu njihove borbe protiv Desničara, za njihovu malodušnost, time optužujući Desničare, ne samo za „pola greha“ već za „ceo greh“.

„Borba protiv liberala“ koju vode demokrate i marksisti je na višem niovu, doslednija i bogatija u sadržaju, i čini više da prosvetli i okupi mase, nego borba protiv Desničara. Tako, gospodo, stvari stoje!

I da ne bi ostavljali sumnji o ovome, da bi predupredili apsurdna iskrivljenja značenja i značaja naše borbe protiv liberala – da predupredimo, na primer, apsurdu teoriju „jedne reakcionarne mase“ (na primer, skupljanje liberala i desničara u jedan politički koncept reakcionarnog bloka, reakcionarne mase) – mi uvek pazimo, u našim zvaničnim izjavama, da govorimo o borbi protiv Desničara koristeći termine drugačije od onih koje koristimo u našoj borbi protiv liberala.

Gospodin Prokopovič ovo zna sasvim dobro, kao što zna svaki dobro obrazovani liberal. On zna, na primer, da u našoj definiciji društvene, klasne prirode raznih partija, mi uvek ukazujemo na srednjevekovnost Desničara i buržujsku prirodu liberala. I postoji ogromna razlika između ove dve stvari. Srednjevekovnost može (i treba) biti uništena, čak i u okvirima kapitalizma. Buržoaska priroda ne može biti uništena u tim okvirima, ali mi možemo (i trebamo) „ulagati žalbe“ od buržujskog zemljoposednika do buržujskog seljaka, od buržujskog liberala do buržujskog demokrate, od buržujske poluslobode do buržujske potpune slobode. Samo kroz ovakve žalbe, i samo u takvim žalbama se naša kritika liberala sastoji u periodu kroz koji Rusija sada prolazi, dakle, kritika koju mi izlažemo stoji na pozicijama trenutnih i narednih zadataka tog perioda.

Uzmite sledeću izjavu iz članka g. Prokopoviča; „Stvaranje razumnih uslova za politički život masa naroda – to je trenutni cilj pred nama koji ujedinjuje Levičare i opoziciju.“

Ništa ne može biti beznačajnije, praznije iznutra i pogrešnije od ove izjave. Čak i Oktobrista, čak i čvrsti „nacionalista“, će se pozvati na nju, jer je tako neodređena. To je obično obećanje, čista deklamacija, diplomatsko prikrivanje stvarnih misli. Ali ako g. Prokopovič, kao toliko drugih liberala, ima jezik kojim ume da skriva svoje misli, mi ćemo izvršiti našu dužnost da otkrijemo ono što se krije iza njegove izjave. Da bi ostali na bezbednoj strani, uzmimo neki manji primer, nešto što je manje bitno.

Da li je sistem sa dve skupštine razumni uslov za politički život? Mi smatramo da ne. Progresivisti i Kadeti misle da jeste. Za držanje takvih pogleda, mi optužujemo liberale da su antidemokratski, da su kontrarevolucionarni. I kroz formulisanje ove optužbe protiv liberala, mi stavljamo još veću optužbu protiv Desničara.

Nadalje, pitanje proizilazi: Šta je sa „unijom Levice i opozicije“? Da li mi, na račun ove razlike u mišljenjima, odbijamo da se ujedinimo sa liberalima protiv Desničara? Nipošto. Kontrarevolucionarni pogledi liberala po ovom pitanju, kao i sličnim pitanjima, mnogo bitnijim pitanjima političkih sloboda, su nam poznati već dugo vremena – od 1905e ili još i ranije. Bez obzira, mi ponavljamo čak i 1912e da i u drugom izbornom krugu i drugoj faza glasanja dozvoljeno je ući u dogovore sa liberalima protiv Desničara. Jer, uprkos njenoj malodušnosti, buržujsko monarhistički liberalizam nije isto što i feudalna reakcija. Bila bi to jako loša politika radničke klase da ne iskoristi ovu razliku.

Ali da nastavimo. Kako bi trebali da je iskoristimo? Na kojim uslovima „jedinstvo između Levičara i opozicije“ biva moguće? Odgovor liberala je: pošto Levičari vode borbu protiv opozicije, nema smisla govoriti o ujedinjenju. I liberal dalje objašnjava svoje ideje: što skromniji zahtev, širi krug onih koji se sa njim slažu, to kompletnija saradnja, i stoga je veća sila sposobna da sprovede taj zahtev. „Tolerantan“ ustav koji obezbeđuje sistem sa dve skupštine (i druge – kako da se blago izrazimo? – blage digresije od demokratije) imao bi podršku demokrata i svih liberala; to je velika stvar. Ali ako insistirate na „čistoj“ demokratiji, Progresivisti će odustati, i time bi se „otuđili“ i Kadeti, sa rezultatom da „ustavotvorni elementi“ bivaju razjedinjeni i oslabljeni.

Ovako liberal rezonuje. Ali mi rezonujemo drugačije. Naša glavna premisa je da ukoliko mase nisu politički svesne ne može biti promene na bolje. Liberal posmatra više slojeve, mi gledamo „niže slojeve“. Ako se suzdržimo od objašnjavanja štetnosti sistema dve skupštine, ili ako se opustimo čak i malo u „borbi“ protiv svih vrsti antidemokratskih pogleda na ovo pitanje, možemo „navući“ liberalnog poslodavca, trgovca, pravnika, profesora, koji su svi istog pera kao i Puriškevič, i koji ne mogu učiniti ništa ozbiljno protiv Puriškevičista. Time što bi ih „navukli“, mi se otuđujemo od masa – u smislu da mase, kojima demokratija nije samo oglasna tabla, ne samo fraza, već njihovo stvarno, životno pitanje, pitanje života i smrti, bi izgubile poverenje u partizane sistema dve skupštine; i takođe u smislu da popuštanjem u napadu na sistem dve skupštine implicira neadekvatnu političku edukaciju masa, a uoliko mase nisu politički svesne, budne i pune odlučnosti, nikakve promene na bolje se ne mogu dogoditi.

Kadeti i Prokopovječići nam govore da našim polemikama protiv liberala unosimo razdor između Levice i opozicije. Naš je odgovor da dosledna demokratija odbija kolebljive i nepouzdane liberale, one tolerantnije prema Puriškevičizmu – a oni predstavjaju tek šačicu; sa druge strane, to privlači milione koji se sada bude za novi život, za „razuman politički život“, pod kojim mislimo nešto sasvim drugo, nešto što nije nimalo slično onome što g. Prokopovič misli pod time.

Umesto sistema dve skupštine, mogli bi navesti primer organizovanja zemljišnih komiteta. Trebao bi uticaj u ovim komitetima biti tako podeljen da se podeli trećina zemljoposednicima, trećina seljacima i trećina birokratama, kako Kadeti predlažu, ili bi oni trebali biti odabrani krajnje slobodno, na osnovi potpunog demokratskog izbornog zakona? Šta, gospodine Prokopoviču, imamo mi da razumemo, povodom ove tačke, pod „razumnim uslovima za politički život masa naroda? Koga ćemo odbiti a koga privući držeći se dosledno demokratskog puta po ovom pitanju?

I nemojte dopustiti da Russkiye Vedomosti odgovori da „trenutno jedna tačka dominira nad svim drugim tačkama programa, tačka zajednička svim progresivnim partijama – zahtev za političkom slobodom“. Baš zato što ova tačka dominira – i to je neosporno, to je jevanđelje istine – postoji potreba za širokim masama, za milionima i milionima ljudi, da razlikuju poluslobodu i slobodu, i da vide neraskidive veze između političke demokratije i demokratske agrarne reforme.

Ukoliko mase nisu zainteresovane, politički svesne, potpuno budne, aktivne, odlučne i nezavisne, apsolutno ništa ne može biti urađeno u ove ove sfere.

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s