“Jedno od fundamentalnih pitanja revolucije” Vladimir Iljič Lenjin

“Jedno od fundamentalnih pitanja revolucije” Vladimir Iljič Lenjin

Ključno pitanje svake revolucije je nesumnjivo pitanje državne moći. Ona klasa koja drži moć odlučuje o svemu. Kada se Delo naroda, list glavne vladajuće partije u Rusiji, nedavno žalilo (broj 147) da, zahvaljujući raspravama o pitanju moći, pitanje Ustavotvorne skupštine i pitanje gleba bivaju zapostavljeni, Socijal-revolucionari su trebali da odgovore: „Okrivite sebe. Jer upravo neodlučnost i kolebanje u vašoj partiji krivo za „ministarsko preletanje“, neodređeno odlaganje pitanja Ustavotvorne skupštine, i podrivanje od strane kapitalista planiranih i dogovorenih mera protiv monopola nad pšenicom i snabdevanja nacije hlebom.“

Pitanje moći ne može biti izbegnuto ili gurnuto u stranu, jer ono je ključno pitanje koje određuje sve u razvoju jedne revolucije i u njenim unutrašnjim i spoljnim politikama. Neosporna je činjenica da je naša revolucija „protraćila“ šest meseci u kolebanju oko sistema moći; ta činjenica je rezultat kolebanja Socijal-revolucionara i Menjševika. Dugoročno gledano, kolebanje politika ovih partija je određeno klasnim pozicijama sitne buržoazije, njihovom ekonomskom nestabilnošću u borbi između rada i kapitala.

Čitavo pitaje je u tome da li su sitnoburžujske demokrate išta naučile tokom ovih velikih, izuzetno živopisnih šest meseci. Ako ne, onda je revolucija izgubljena, i samo pobedonosan ustanak proleterijata može da je spase. Ako su naučili nešto, uspostavljanje stabilne, odlučne moći mora početi odmah. Samo ako je moć bazirana, očigledno i bezuslovno, na većini stanovništa ona može biti stabilna tokom popularne revolucije, tačnije, revolucije koja pokreće narod, većinski deo radnika i seljaka, na akciju. Do sada je državna moć u Rusiji gotovo uvek bila u rukama buržoazije, koji su prinuđeni da prave samo pojedine ustupke (samo da bi ih povlačili već sledećeg dana), da daju obećanja (samo da ih na kraju ne bi izvršili), da traže sve vrste izgovora da opravdaju svoju prevlast (samo da bi prevarili narod prikazujući mu „poštenu koaliciju“) itd., itd. Na rečima ona tvrdi da je popularna, demokratska, revolucionarna vlada, ali u delima je antipopularna, nedemokratska, kontrarevolucionarna, buržoaska vlada. Ovo je protivrečnost koja je postojala do sada i koja je bila izvor potpune nestabilnosti i nedoslednosti u moći, tog „ministarskog preletanja“ u kome su S.R.-i i Menjševici bili umešani sa takvim žalosnim (za narod) entuzijazmom.

Samo sovjetska moć može da bude stabilna a da ne bude zbačena i najolujnijim momentima najolujnije revolucije. Samo ova moć bi mogla da zagarantuje stalan i širok razvoj revolucije, mirnu borbu partija unutar sovjeta. Dok ova moć ne bude stvorena, neizbežno će postojati neodlučnost, nestabilnost, beskrajne „krize moći“, konstantna farsa ministarskih preletanja, raspadi na desnici i na levici.

Slogan „Sva vlast sovjetima“, međutim, je vrlo često, ako ne u većini slučajeva, smatran vrlo netačno da znači „Kabinete partijama sovjetske većine“. Voleli bismo da zađemo u bliže detalje ove vrlo pogrešne postavke.

„Kabinet partija sovjetske većine“ znači promena pojedinačnih ministara, sa čitavim aparatom stare vlade ostavljenim netaknutim – krajnje birokratski i krajnje nedemokratski aparata nesposoban da sprovede ozbiljne reforme, kakve postoje i u S.R.-skim i Menjševičkim programima.

„Moć sovjetima“ znači radikalno promeniti čitav aparat stare države, taj birokratski aparat koji suzbija sve demokratsko. To znači uklanjanje ovog aparata i menjanje istog novim, popularnim, tačnije, zaista demokratskim aparatom Sovjeta, to jest, organizovanom i naoružanom većinom naroda – radnika, seljaka i vojnika. To znači dozvoljavanje većini naroda inicijativu i nezavisnost ne samo u izboru deputata, već takođe u državnoj administraciji, u sprovođenju reformi i raznih drugim promenama.

Da bi ovu razliku učinili jasnijom i razumljivijom, bitno je setiti se vrednog doprinosa koji je pre nekog vremena objavio list vladajuće partije S.R.-a, Delo Naroda. On piše da čak i u onim ministarstvima koja su bila u rukama socijalističkih ministara (ovo je pisano tokom čuvene koalicije sa Kadetima, kada su neki Menjševici i S.R.-i bili ministi), čitav administrativni aparat ostao nepromenjen, i sputavao rad.

Ovo je sasvim razumljivo. Čitava istorija buržoaskih parlamentarnih, i takođe, u velikoj meri, buržoasko ustavnih, država pokazuje da promena ministara postiže vrlo malo, jer stvarni rad administracije leži u rukama ogromne armije činovnika. Ova armija, međutim, je nedemokratska u svojoj srži, ona je povezana hiljadama i milionima niti sa zemljoposednicima i buržoazijom i potpuno je zavisna od njih. Ova armija je okružena atmosferom buržoaskih odnosa, i ne diše ništa osim ove atmosfere. Ona je podešena prema njihovim načinima, sleđena, ustajala, nemoćna da se oslobodi ove atmosfere. Ona može jedino da misli, oseća, ponaša se prema starim načinima. Ova armija je vezana servilnošću prema činu, određenim privilegijama „civilne“ službe; viši činovi ove vojske su, kroz medijume akcija i banaka, potpuno porobljeni od strane finansijskog kapitala, bivajući donekle njihovim agentom i pokretom njegovih interesa i uticaja.

Najveće je zavaravanje, najveća samoprevara, varka naroda, pokušati, putem ovog državnog aparata, sprovesti takve reforme kao što je ukidanje zemljišnih poseda bez kompenzacije, ili monopola nad pšenicom i slično. Ovaj aparat može da služi republikansku buržoaziju, stvarajući republiku u obliku „monarhije bez monarha“ kakva je bila Francuska Treća republika, ali je apsolutno nesposobna da sprovede reforme koje bi ozbiljno ograničile prava kapitala, pravo „svete privatne svojine“, a tek potpuno ukidanje ovih prava. Zato se uvek dešava, u svim oblicima „koalicionih“ kabineta koju uključuju „socijaliste“, da ovi socijalisti, čak i kad su pojedinci među njima sasvim iskreni ljudi, u stvarnosti se ispostave kao beskoristan ukras ili samo za buržoasku vladu, vrsta gromobrana koji skreće narodnu mržnju prema vladi, oruđe vlade da zavarava narod. Ovo je bio slučaj sa Lujom Blankom 1848-e, i desetinama slučajeva u Britaniji i Francuskoj kada su socijalisti učestvovali u kabinetima. Ovo je takođe slučaj sa Černovim i Ceretelisom 1917-e. Tako je bilo i tako će biti sve dok buržoaski sistem postoji i sve dok stari buržoaski, birokratsko državnički aparat ostaje netaknut.

Sovjeti radničkih, vojničkih i seljačkih deputata su posebni bitni jer oni predstavljaju novu vrstu državnog aparata, koja je nemerljivo veća, nemerljivo više demokratska. S.R.-i i Menjševici su učinili sve, moguće i nemoguće, da pretvore Sovjete (osobito Petrogradski sovjet i Sveruski sovjet, to jest, Centralni izvršni komitet), u beskorisne pričaonice gde, pod maskom „kontrole“, samo usvajaju beskorisne rezolucije i sugestije koje vlada ubacuje u fioke sa najpristojnijim i najblažim osmehom. „Svež povetarac“ afere sa Kornilovim, međutim, koja obećava pravu oluju, bio je dovoljan da sve što je bilo iskraveno u Sovjetima oduva bar na kratko, i da inicijativa revolucionarnog naroda počne da se izražava kao nešto uzvišeno, moćno i nepobedivo.

Neka svi skeptici uče iz ovog primera iz istorije. Nek oni koji kažu: „Mi nemamo aparat kojim bi zamenili stari, što neizbežno gravitira ka odbrani buržoazije“ budu postiđeni. Jer ovaj aparat postoji. To su Sovjeti. Ne plašite se narodne inicijative i nezavisnosti. Verujte u revolucionarne organizacije, i videćete u svim oblastima državnih pitanja istu snagu, veličinu i nepobedivost radnika i seljaka kakvu su pokazali u svom jedinstvu i besu protiv Kornilova.

Manjak vere u narod, strah od njegove inicijative i nezavisnosti, drhtanje pred njegovom revolucionarnom energijom namesto potpune i bezuslovne podrške njoj – to je gde su S-R.-i i Menjševici najviše pogrešili. Ovde nalazimo najdublje korene njihove neodlučnosti, njihovog kolebanja, njihovih beskrajnih i beskrajno bezuspešnih  pokušaja da sipaju novo vino u boce starog, birokratskog državnog aparata.

Uzmite istoriju demokratizacije vojske 1917e Ruske revolucije, istoriju Černovljevog ministarstva, „vladavine“ Palčinskog, ostavke Pešekonova – naći ćete da je ovo što smo gore naveli jasno vidljivo na svakom koraku. Zato što nije bilo potpune vere u izabrane, vojničke organizacije i bez potpune primene principa da vojnici biraju svoje komandante, Kornilovi, Kaledini i kontrarevolucionarni oficiri su došli na čelo vojske. Ovo je činjenica. Da nije bilo namernog zatvaranja očiju, ne bi moglo da se ne vidi da je nakon Kornilovljeve afere, vlada Kerenskog ostavila sve isto onako kako je bilo ranije, da ona zapravo vraća ponovo Kornilovljevu aferu. Postavljanje Aleksejeva, „mir“ sa Klembovskijima, Gagarinima, Bagrationima i drugim Kornilovljevim ljudima, u popuštanju u tretmanu Kornilova i Kaledina sve vrlo jasno dokazuje da je Kerenski ustvari ponavljao Kornilovljevu aferu.

Nema srednjeg puta. Iskustvo je ovo dokazalo. Ili sva moć ide sovjetima i armija postaje demokratska, ili se događa nova Kornilovljeva afera.

A šta je sa istorijom Černovljevog ministarstva? Nije li dokazalo da je svaki manje-više ozbiljan korak ka stvarnom zadovoljenju seljačkih potreba, svako pokazivanje poverenja u seljaka i njihovu masovnu organizaciju i akciju, budilo vrlo veliki entuzijazam među njima? Černov, međutim, morao je provesti skoro četiri meseca „udvarajući se“ sa Kadetima i birokratama, koji su beskrajnim odlaganjima i intrigama najzad ga naterali da se povuče a da nije postigao ništa. Za vreme i tokom ovih četiri meseca zemljoposednici i kapitalisti su „pobedili u igri“ – sačuvali su zemljišne posede, odložili zasedanje Ustavotvorne skupštine, i čak započeli niz represija protiv zemljišnih komiteta.

Nema srednjeg načina. Iskustvo je ovo pokazalo. Ili sva moć ide Sovjetima centralno i lokalno, i sva zemlja odmah ide seljacima, usvajanjem odluke Ustavotvorne skupštine, ili zemljoposednici i kapitalisti opstruiraju svaki potez, restauriraju moć zemljoposednika, guraju seljake u bes i navode ih ka vrlo nasilnoj seljačkoj pobuni.

Ista stvar se dogodila kada su kapitalisti (uz pomoć Palčinskog) slomili svaki manje-više ozbiljan otpor da se nadgleda proizvodnja, kada su trgovci izigrali monopol pšenicom i rasturili regulisanu demokratsku distribuciju pšenice i drugih prehrambenih dobara koju je započeo Pešekonov.

Ono što je sada neophodno u Rusiji nije da se izmišljaju neke „nove reforme“, da se ne prave „planovi“ za „sveobuhvatne“ promene. Nije neophodno ništa slično. Ovako je situacija prikazana – namerno prikazana u iskrivljenom svetlu – od strane kapitalista, Potresovih, i Plehanovih, koji uzvikuju protiv „uvođenja socijalizma“ i protiv „diktature proleterijata“. Situacija u Rusiji je takva da do sada neviđeni tereti i muke rata, i vrlo realna opasnost od ekonomske krize i gladi su same od sebe ukazale na put izlaska iz te situacije, su same od sebe ne samo ukazale, već unapredile reforme i druge promene koje su apsolutno nužne. Ove promene moraju biti vezane za monopol nad pšenicom, kontrolu nad proizvodnjom i distribucijom, restrikcija u izdavanju papirnog novca, poštena razmena žita za proizvedenu robu itd.

Svi prepoznaju mere ove vrste i u ovom smeru kao neizbežne, i u mnogim mestima su već bili pokrenuti sa potpuno različitih strana. Bile su pokrenuti ali su isto tako bile i opstruirane svuda otporom zemljoposednika i kapitalista, koji su bili podržani od strane vlade Kerenskog (krajnje buržoaska i bonapartistička vlada u stvarnosti), kroz stari birokratski državni aparat, i kroz direktan i indirektan pritisak od strane ruskog i „savezničkog“ finansijskog kapitala.

Ne tako davno, Prilježajev, žaleći za ostavkom Pešekonova i propašću fiksiranih cena i monopola nad pšenicom, pisao je u Delu naroda (broj 147):

„Hrabrost i odlučnost su ono što je vladama svih sastava do sada nedostajalo… Revolucionarne demokrate ne smeju čekati; oni moraju sami da pokažu inicijativu, i intervenišu u ekonomskom haosu na planski način… Ako igde, onda je to na ovom pitanju gde treba zauzeti čvrst stav i gde je neophodna odlučna vlada“.

Ovo se podrazumeva. Reči od zlata. Jedina nevolja je to što je autor zaboravio na pitanje koji čvrst stav treba zauzeti, jer hrabrost i odlučnost, to nije lično pitanje, već pitanje koja klasa je sposobna da iskaže hrabrost i odlučnost. Jedina klasa sposobna za ovo je proleterijat. A odlučna i hrabra vlada koja vodi čvrstim stavom nije ništa drugo do diktatura proleterijata i siromašnih seljaka. Prilježajev nesvesno žudi za ovakvom diktaturom.

Šta bi takva diktatura značila u praksi? Značila bi ništa drugo do toga da otpor Kornilovaca bude slomljen i da demokratizacija vojske bude ponovo uspostavljena i dovršena. Dva dana nakon njenog pokretanja devedeset devet odsto vojske bili bi žustri podržavaoci ovakve diktature. Ova diktatura dala bi zemlju seljacima i punu moć lokalnim seljačkim komitetima. Kako može iko zdrave pameti sumnjati u to da bi seljaci podržali ovakvu diktaturu? Ono što je Pešekonov obećao („Otpor kapitalista je slomljen.“ „Slomljen“ je Pešekonov zaista rekao u svom čuvenom govoru pred Kongresom Sovjeta), ova diktatura bi bila sprovedena, prevedena u stvarnost. Istovremeno demokratske organizacije snabdevanja hranom i kontrolom nad prehrambenom robom koje su već pokrenute ne bi ni u kom pogledi bile uklonjene. One bi, naprotiv, bile podržane i razvijene, i sve prepreke na ovom putu bi bile uklonjene.

Samo diktatura proleterijata i siromašnih seljaka je sposobna da slomi otpor kapitalista, da pokaže stvarnu hrabrost i odlučnost u upotrebi moći, i osiguravanju žustre, nesebične i zaista herojske podrške za mase kako u vojsci tako i među seljacima.

Moć sovjetima – ovo je jedini način da dalji napredak bude postepen, miran i lagan, držeći savršen korak sa političkom svešću i rešenošću većine naroda i sa njihovim ličnim iskustvom. Moć Sovjetima znači potpuno premeštanje državne administracije i ekonomske kontrole u ruke radnika i seljaka, kojima niko ne bi smeo da pokaže otpor i koji, kroz praksu, kroz njihovo sopstveno iskustvo, bu ubrzo naučili kako da distribuiraju zemlju, robu i pšenicu ispravno.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s