“Analiza klasa u kineskom društvu” Mao Cedung

“Analiza klasa u kineskom društvu” Mao Cedung

 

 

 

 

Drug Mao Cedung  je napisao ovaj članak da bi se suprotstavio dvema devijacijama koje su tada postojale u Partiji. Eksponenti prve devijacije, koje je reprezentirao Čen Dušju, brinuli su se samo za saradnju s Kuomintangom i zaboravljali su na seljake; bio je to desni oportunizam. Eksponenti druge devijacije, koje je predstavljao Džang Guotao, brinuli su se samo za radnički pokret, a rado su zaboravljali na seljake; to je bio „levi“ oportunizam. I jedni i drugi su znali da su im vlastite snage nedovoljne, ali nisu znali gde da traže pojačanja, ili gde da pribave saveznike u masovnim razmerama. Drug Mao Cedung je naglasio da je seljaštvo najpouzdaniji i brojem najveći saveznik kineskog proletarijata i time riješio problem nastao oko pitanja ko je glavni saveznik kineske revolucije. Štaviše, on je uvideo i to da je nacionalna buržoazija kolebljiva klasa i predvideo je da će se raspasti u uzavrelosti revolucije, pri čemu će njeno desno krilo preći na stranu imperijalizma. To je potvrđeno događajima 1927.

 

MAO CEDUNG

ANALIZA KLASA U KINESKOM DRUŠTVU

(Mart 1926.)

 

Ko su naši neprijatelji? Ko su naši prijatelji? To je pitanje koje za revoluciju ima prvorazredno značenje. Osnovni razlog za to što su sve ranije revolucionarne borbe u Kini postigle tako malo leži u njihovom neuspehu da se ujedine s pravim prijateljima da bi napali prave neprijatelje. Revolucionarna je partija vodič masa i nijedna revolucija nikada nije uspela ako je partija odvela mase s pravog puta. Da bismo osigurali definitivni uspeh naše revolucije i da ne bismo mase odveli s pravog puta moramo obratiti pažnju na sjedinjenje s našim pravim prijateljima da bismo napali naše prave neprijatelje. Da bismo razlikovali prave prijatelje od pravih neprijatelja moramo uopšteno analizirati ekonomski položaj različitih klasa u kineskom društvu i njihov stav prema revoluciji koji od toga zavisi.

Kakav je položaj svake od klasa u kineskom društvu?

Klasa zemljoposednika i klasa kompradora.

U ekonomski nazadnoj i polukolonijalnoj Kini, klasa zemljoposjednika i klasa kompradora bile su u potpunosti privesci međunarodne buržoazije, čiji je opstanak i rast zavisio od imperijalizma. Te klase predstavljaju najzaostalije i najreakcionarnije proizvodne odnose u Kini i sprečavaju razvoj njenih proizvodnih snaga. Njihovo je postojanje sasvim nespojivo s ciljevima kineske revolucije. Klase krupnih zemljoposednika i kompradora[1] uvek su na strani imperijalizma i čine ekstremno kontrarevolucionarnu grupu. Njihovi su politički predstavnici etatisti[2] i desno krilo Kuomintanga.

Srednja buržoazija.

Ta klasa predstavlja kapitalističke proizvodne odnose u Kini, u gradu i na selu. Srednja je buržoazija, pod kojom se uglavnom misli na nacionalnu buržoaziju,[3] nedosledna u svom odnosu prema kineskoj revoluciji: oni osećaju potrebu za revolucijom i skloni su revolucionarnom pokretu protiv imperijalizma i vojnih diktatora kada trpe pod udarcima stranog kapitala i represijom vojnih diktatora, ali postaju sumnjičavi prema revoluciji kada osete da revolucija, s vojnim učestovanjem proletarijata kod kuće i aktivnom podrškom internacionalnog proletarijata iz inostranstva, ugrožava nadu njihove klase da će dostići položaj krupne buržoazije. Politički, oni su za ustanovljenje države pod vlašću jedne klase, nacionalne buržoazije.

Samozvani je učenik Tai Či Taoa[4] u pekinškom Čen Pao[5] napisao: »Digni svoju levu šaku da oboriš imperijaliste, a svoju desnu šaku da oboriš komuniste«. Te reči ocrtavaju dilemu i zabrinutost ove klase. Ona je protiv interpretiranja kuomintanških načela o svakidašnjem životu naroda s obzirom na teoriju o klasnoj borbi i suprotstavlja se Kuomintangovom savezu s Rusijom i primanju komunista[6] i levičara. Ali, njen pokušaj da uspostavi državu pod vlašću nacionalne buržoazije prilično je neostvariv, jer sadašnja je svetska situacija takva da su dve najveće snage, revolucija i kontrarevolucija, isprepletene u konačnoj borbi. Svaka je podigla veliku zastavu: jedna je crvena zastava revolucije koju visoko drži Treća internacionala kao okupljalište svih ugnjetenih klasa sveta, druga je bela zastava kontrarevolucije koju visoko drži Liga naroda kao okupljalište svih kontrarevolucionara sveta. Klase koje se nalaze u sredini osuđene su na brzo dezintegrisanje, na to da se neki delovi okrenu levo i pridruže revoluciji, a drugi desno i pridruže kontrarevoluciji; za njih nema mesta da ostanu »nezavisne«. Stoga je ideja, koju u Kini neguje srednja buržoazija, o »nezavisnoj« revoluciji u kojoj bi ona igrala glavnu ulogu puka iluzija.

Sitna buržoazija.

U ovu kategoriju spadaju seljaci posednici,[7] majstori zanata, niži slojevi intelektualaca – studenti, učitelji u školama prvog i drugog nivoa, niži vladini funkcioneri, kancelarijski činovnici, sitni advokati – i sitni trgovci. I zbog svoje brojnosti i zbog svog klasnog karaktera ova klasa zavređuje posebnu pažnju. I seljaci posednici i majstori zanata bave se proizvodnjom u manjim razmerama. Premda svi slojevi ove klase imaju isti sitnoburžoaski ekonomski status, oni se sastoje iz tri različite grupe. Prva se grupa sastoji od onih koji imaju neki višak novca ili žita, dakle, od onih koji, manualnim ili intelektualnim radom, zarađuju svake godine više no što troše za vlastito održavanje. Takvi ljudi vrlo snažno žele postati bogati i revni su obožavatelji maršala Čaoa;[8] premda nemaju iluzija o nagomilavanju velikih bogatstava, oni se postojano žele popeti u srednju buržoaziju. Njihova se usta požudno razvlače kada vide kojim poštovanjem su okružene te male vreće novca. Ljudi te vrste su kolebljivi, prestrašeni vladinih službenika i, takođe, pomalo preplašeni od revolucije. Budući da su po ekonomskom statusu prilično bliski srednjoj buržoaziji, imaju mnogo poverenja u njenu propagandu i sumnjičavi su prema revoluciji. Ta grupa je manjina unutar sitne buržoazije i njeno desno krilo.

Druga grupa se sastoji od onih koji su u osnovi ekonomski u stanju da se sami izdržavaju. Oni se prilično razlikuju od ljudi u prvoj grupi; oni, takođe, žele da postanu bogati, ali maršal Čao ih nikada ne vodi. Poslednjih su godina, osim toga, pateći od ugnjetavanja i eksploatacije imperijalista, vojnih diktatora, feudalnih zemljoposednika i krupne kompradorske buržoazije, postali svesni toga da svet više nije ono što je bio. Osećaju da ne mogu zaraditi dovoljno da prežive ulažući onoliko rada koliko su ranije ulagali. Da bi sastavili kraj s krajem moraju raditi duže, ustajati ranije, napuštati posao kasnije i biti dvostruko pažljiviji na radu. Počinju prilično pogrdno nazivati strance „stranim đavolima“, vojne diktatore “generalima pljačkašima“ , a lokalne tiranine „bogatašima bez srca“. Što se tiče pokreta protiv imperijalista i vojnih diktatora oni uglavnom sumnjaju u to da on može uspeti (na temelju toga što se stranci i vojni diktatori čine tako moćnima), oklevaju da se pridruže pokretu i više vole biti neutralni, ali nikada se ne suprostavljaju revoluciji. Ta je grupa vrlo brojna i čini oko polovine sitne buržoazije.

Treća se grupa sastoji od onih čiji životni standard pada. Mnogi u toj grupi, koji su poreklom iz boljih porodica, prolaze kroz postupnu promjenu do pozicije u kojoj su jedva u stanju preživeti u sve težim uslovima. Kada krajem godine sređuju račune oni šokirano uzvikuju „Šta? Opet deficit!“ Budući da su takvi ljudi videli i bolje dane i sada svake godine idu naniže, a njihovi su dugovi sve veći, njihov život sve bedniji, oni „strahuju od pomisli na budućnost“. Oni su u velikoj duševnoj nevolji obzirom da je kontrast između njihove prošlosti i sadašnjosti tako velik. Takvi su ljudi prilično važni za revolucionarni pokret: oni čine masu nezanemarljivih razmera i levo krilo sitne buržoazije. U normalnim vremenima ove se tri grupe sitne buržoazije razli· kuju u odnosu prema revoluciji. Ali, u vremenima rata kada je plima revolucije visoka, a svitanje je pobede na vidiku, neće se samo levo krilo sitne buržoazije pridružiti revoluciji, nego se može pridružiti i srednja skupina, pa čak i desnica će morati ići zajedno s revolucijom, preplavljena velikom revolucionarnom plimom proletarijata i levog krila buržoazije. Iz iskustva pokreta tridesetog maja[9] 1925. i seljačkog pokreta možemo videti da je taj zaključak ispravan.

Poluproletarijat.

Ono što se ovde naziva poluproletarijatom sastoji se od pet kategorija: (1) pretežne većine poluposedničkih seljaka,[10] (2) siromašnih seljaka, (3) sitnih zanatlija, (4) trgovačkih pomoćnika[11] i (5) torbara. Pretežna većina poluposedničkih seljaka, skupa sa siromašnim seljacima, čini vrlo veliki deo seoskih masa. Seljački je problem znatno njihov problem. Poluposednički seljaci, siromašni seljaci i sitne zanatlije deluju u proizvodnji u još manjim razmerama nego seljaci posednici i majstori zanata. Iako i pretežna većina poluposedničkih seljaka i siromašnih seljaka spada u poluproletarijat,mogu se dalje deliti u tri manje kategorije, u više, srednje i niže, zavisno o njihovom ekonomskom stanju. Poluposednički seljaci se nalaze u lošijoj situaciji od seljaka posednika, jer svake im godine nedostaje oko polovina hrane koja im je potrebna i taj deficit moraju nadoknaditi iznajmljujući zemlju od drugih, prodajući deo svoje radne snage, ili sudelovanjem u sitnoj trgovini. U kasno proleće i rano leto, kada je žito još u klasu, a stara je zaliha iskorišćena, oni pozajmljuju uz prekomerne kamatne stope i kupuju žito po visokim cenama; njihov je položaj, naravno, teži no položaj seljaka posednika kojima ne treba pomoć od ostalih, ali je bolji od položaja siromašnih seljaka. Jer, siromašni seljak ne poseduje nikakvu zemlju i dobija samo polovinu žetve, ili čak manje, za svoju godišnju muku, dok poluposednički seljaci, iako dobijaju samo polovinu žetve ili čak manje, na zemlji koju su iznajmili od drugih, mogu zadržati čitavu žetvu sa svoje vlastite zemlje. Poluposednički seljaci su zato revolucionarniji od seljaka posednika, ali manje revolucionarni od siromašnih seljaka. Siromašni su seljaci zakupnici koje eksploatišu zemljoposednici. Oni se opet mogu podijeliti u dve kategorije zavisno od njihovog ekonomskog statusa. Jedna kategorija ima razmerno odgovarajuće privredno oruđe i neke zalihe. Takvi seljaci mogu sačuvati polovinu proizvoda svog godišnjeg truda. Da bi nadoknadili svoj deficit oni gaje dodatne kulture, love ribu ili rakove, uzgajaju živinu ili svinje, ili prodaju deo svoje radne snage i tako uspevaju izdržati, živeti i nadati se usred nevolja i oskudice. Njihov je život teži no život poluposedničkih seljaka, ali bolji od života druge kategorije siromašnih seljaka. Oni su revolucionarniji od poluposedničkih seljaka, ali manje revolucionarni od te druge kategorije siromašnih seljaka. Ovi poslednji nemaju ni odgovarajuće privredno oruđe, ni zalihe, ni dovoljno gnojiva, njihova je žetva siromašna i, budući da im malo ostaje nakon plaćanja zakupnine, oni imaju još veću potrebu za prodavanjem svoje radne snage. U teškim vremenima oni dirljivo mole pomoć od rođaka i prijatelja, pozajmljujući nekoliko toua ili shenga žita da bi im trajalo nekoliko dana i njihovi se dugovi gomilaju kao teret na leđima vola. Njima je najlošije od svih seljaka i vrlo su osetljivi na revolucionarnu propagandu.

Sitne zanatlije su nazvani poluproletarijatom zato što su, iako poseduju neka jednostavna sredstva za proizvodnju i uglavnom su vlastiti gospodari, takođe često prisiljeni da prodaju deo svoje radne snage i na neki su način po ekonomskom stanju slični siromašnim seljacima. Osećaju stalni pritisak siromaštva i strah od nezaposlenosti zbog teškog porodičnog tereta i razlike između svojih primanja i troškova života; i u tom su pogledu vrlo slični siromašnim seljacima. Trgovački pomoćnici su službenici dućana i trgovina koji svoje porodice izdržavaju oskudnom platom , a povišicu dobijaju možda jednom u nekoliko godina, dok cene rastu svake godine. Ako slučajno započnete s njima prisan razgovor oni neće moći da prestanu obasipati vas beskonačnim pritužbama. Oni su u približno istom stanju kao i siromašni seljaci i sitne zanatlije, a vrlo su osetljivi na revolucionarnu propagandu. Torbari, nosili svoju robu uokolo na motki, ili postavljali svoje tezge duž ulica, imaju male zalihe i vrlo male zarade i ne zarađuju dovoljno da bi se hranili i oblačili. Oni su u približno istom stanju kao i siromašni seljaci i kao i siromašni seljaci potrebna im je revolucija da bi izmenili postojeće stanje stvari.

Proletarijat.

Moderni industrijski proletarijat broji oko dva miliona ljudi. To nije mnogo zbog toga što je Kina ekonomski zaostala. Ta dva miliona industrijskih radnika rade uglavnom u pet industrija – železnici, rudarstvu, pomorskom transportu, tekstilnoj industriji i brodogradnji – a veliki je broj njih porobljen u preduzećima kojima su vlasnici strani kapitalisti. Premda nije brojan, industrijski proletarijat predstavlja nove proizvodne snage Kine, najprogresivnija je klasa u savremenoj Kini i zadobio je vodeću snagu u revolucionarnom pokretu. Značajnu poziciju industrijskog proletarijata u kineskoj revoluciji možemo videti iz snage koju je pokazao u štrajkovima tokom poslednje četiri godine, kao što su štrajkovi mornara, [12]željeznički štrajk,[13] štrajkovi u ugljenokopima Kailan i Tsiaotso,[14] štrajk u Šaminu[15] i opšti štrajkovi u Šangaju i Honkongu,[16] nakon incidenta od 30. maja. Industrijski radnici drže tu poziciju zahvaljujuć i svojoj koncentraciji. Nijedna druga grupa ljudi nije tako koncentrisana.

Drugi je razlog njihovo loše ekonomsko stanje. Oni su lišeni svih sredstava za proizvodnju, nije im ostalo ništa do njihovih ruku, nemaju nikakve nade da će ikada postati bogati i, iznad svega, podvrgnuti su najnemilosrdnijem postupku imperijalista, vojnih diktatora i buržoazije. Stoga su posebno dobri borci. Kuliji u gradovima su, takođe, snaga koja zaslužuje pažnju. Oni su ponajviše dokeri i rade s rikšama, a među njima su, takođe, i vozači i čistači ulica. Budući da ne poseduju ništa do svojih ruku, u ekonomskom su statusu slični industrijskim radnicima, ali su manje koncentrisani i igraju manje važnu ulogu u proizvodnji. Sada nema mnogo modernih kapitalističkih poljoprivrednih poseda u Kini. Pod seoskim proletarijatom mislimo na radnike na tim posedima koji su najmljeni na godinu, mesec ili dan. Budući da nemaju zemlje, oruđa za poljoprivredu ni zaliha, oni mogu živeti jedino prodajući svoju radnu snagu. Od svih radnika oni rade najduže, za najniže nadnice, u najtežim uslovima i s najmanje sigurnosti u zaposlenje. Oni su najpotlačeniji ljudi u selima i njihova je pozicija u seljačkom pokretu isto tako važna kao i pozicija siromašnih seljaka.

Nezavisno od toga postoji i prilično brojan lumpenproletarijat koji čine seljaci koji su izgubili svoju zemlju i zanatlijei koji ne mogu dobiti posla. Oni vode najnesigurniji život. U svakom delu zemlje imaju svoja tajna društva koja su izvorno njihove organizacije za međusobnu pomoć u političkoj i ekonomskoj borbi, na primer Društvo trojstva u Fukienu i Kvangtungu, Društvo braće u Hunanu, Hupehu, Kveičovu i Sečuanu, Društvo velikog mača u Anhveiu, Honanu i Sbantungu, Društvo racionalnog života u Čihli[17] i u tri severnoistočne provincije i Zelena družina u Šangaju i drugdje.[18] Jedan je od teških problema Kine pitanje kako da se postupa s tim ljudima. Budući da su hrabri borci, ali skloni destruktivnosti, oni mogu postati revolucionarna snaga ako im se da pravilno vođstvo. Da zaključimo, može se videti da su naši neprijatelji oni koji su u savezu s imperijalizmom – vojni diktatori, birokrate, kompradorska klasa, klasa krupnih zemljoposednika i reakcionarni deo inteligencije vezan uz njih. Vodeća je snaga u našoj revoluciji industrijski proletarijat. Naši su najbliži prijatelji čitav poluproletarijat i sitna buržoazija. Što se tiče kolebljive srednje buržoazije, njeno desno krilo može postati našim neprijateljem, a njeno levo krilo našim prijateljem – ali moramo biti stalno oprezni i ne smemo im dopustiti da stvore konfuziju u našim redovima.

(Iz: Mao Tse Tung, Selected works I, Foreign Languages Press, Peking 1967, p .13-21)

 

[1] Komprador je, u izvornom smislu reči, bio kineski rukovodilac ili stari kineski činovnik u stranom trgovačkom preduzeću. Kompradori su služili stranim ekonomskim interesima i bili su povezani s imperijalizmom i stranim kapitalom.

[2] Etatisti je bio naziv grupe besramnih fašističkih političara koji su u to vreme stvorili Kinesku etatističku omladinsku uniju, kasnije preimenovanu u Kinesku omladinsku partiju. Stvarali su sebi kontrarevolucionarnu karijeru suprotstavljajući se Komunističkoj partiji i Sovjetskom Savezu i dobijali su materijalnu pomoć od raznih grupa reakcionara na vlasti i od imperijalista.

[3] Za dalju diskusiju o ulozi nacionalne buržoazije vidi „The Chinese Revolution and the Chinese Communist Party“ („Kineska revolucija i kineska komunistička partija“), poglavlje 2, odlomak 4, Selected Works of Mao Tse-Tung, II.

[4] Tai Čitao se u mladosti pridružio Kuomintangu i jedno je vrijeme bio Čang Kaj Šekov partner u špekulacijama na efektnoj berzi. Nakon smrti Sun Jat Sena 1925. nastavio je s antikomunističkom agitacijom i ideološki je pripremao tlo za Čang Kaj šekov vojni udar 1927. Godinama je bio Čang Kaj Šekov pas čuvar u kontrarevoluciji. Februara 1949. počinio je samoubistvo doveden do očaja neodložnom propašću Čang Kaj Šekovog režima.

[5] Čen Pao bio je organ Udruženja za studiju ustavne vlasti, političke grupe koja je podržavala vladavinu severnih vojnih diktatora.

[6] U 1923. Sun Jat Sen je, uz pomoć kineske Komunističke partije, odlučio reorganizovati Kuomintang, postići saradnju Kuomintanga i komunista i primiti članove Komunističke partije u Kuomintang. Marta 1924. on je u Kantonu sazvao prvi nacionalni kongres Kuomintanga na kojem je oblikovao Tri velike politike – savez s Rusijom, saradnju s Komunističkom partijom i pomoć seljacima i radnicima. Mao Cedung, Li Tačao, Lin Poču, Ču Čipai i ostali drugovi prisustvovali su Kongresu i igrali važnu ulogu u pomaganja Kuonuntangu da pođe putem revolucije. Neki su od tih drugova bili izabrani članovi, a ostali članovi-zamenici, Središnjeg izvršnog komiteta Kuomintanga.

[7] Pod seljacima posednicima drug Mao Cedung misli na srednje seljake

[8] Maršal Čao je Džao Gongming, bog izobilja u kineskom folkloru.

[9] Pokret 30. maja bio je antiimperijalistički pokret širom zemlje kao protest protiv masakra kineskih ljudi koji je 30. maja 1925. izvršila britanska policija u Šangaju. Ranije tog meseca u tekstilnim predionicama u Tsingtaou i Šangaju, koje su bile japansko vlasništvo, izbili su veliki štrajkovi koje su japanski imperijalisti i severni vojni diktatori, kao njihovi psi čuvari , grubo suzbijali. 15. Maja je japanski vlasnik tekstilne predionice u Šangaju pucao i ubio radnika Ku Čenghunga i ranio dvanaest ostalih. 28. maja je reakcionarna vlada u Tslngtaou poklala osam radnika. 30. maja više od dve hiljade studenata u Šangaju je demonstriralo u znak podrške radnicima i za povratak inostranih koncesija. Pred upravom britanske policije okupilo se više od deset hiljada ljudi koji su uzvikivali parole kao što su „Dole imperijalizam“, „Narode Kine, ujedini se“. Britanska imperijalistička policija je otvorila paljbu, ubila i ranila mnogo studenata. To je postalo poznato kao masakr 30. maja. To je odmah izazvalo indignaciju širom zemlje, demonstracije i štrajkove radnika, studenata i dućandžija, što je stvaralo veliki antiimperijalistički pokret.

[10] Pod „pretežnom većinom poluposedničkih seljaka“ drug Mao Cedung ovde misli na osiromašene seljake koji su delimično radili na vlastitoj zemlji, a delimično na zemlji iznajmljenoj od drugih.

[11] Postojali su različiti slojevi trgovačkih pomoćnika u staroj Kini. Ovde drug Mao Cedung misli na najveći. Postojao je i niži sloj trgovačkih pomoćnika koji su živeli kao proleteri.

[12] Štrajkovi mornara započeti su delovanjem mornara u Hongkongu i posada parobroda na reci Jangce. Mornari Hongkonga su izdržali osam nedelja. Nakon ogorčene i krvave borbe britanske su imperijalističke vlasti u Hongkongu bile konačno prisiljene da podignu nadnice, legalizovati Uniju pomoraca, osloboditi uhapšene radnike i obeštetiti porodice žrtava. Posade parobroda na Jangceu su ušle u štrajk odmah nakon toga, vodile borbu dve nedelje i takođe izvojevale pobedu .

[13] Odmah nakon svog osnivanja 1921. Kineska komunistička partija se bacila na organizovanje železničkih radnika. U 1922/23. štrajkovi su pod partijskim vođstvom organizovani na svim glavnim linijama. Najpoznatiji je bio opšti  štrajk na železnici Peking-Hankov koji je počeo 4. febrara 1923. Bila je to borba za slobodu organizovanja opšteg sindikata. 7. februara severni vojni diktatori Vu Peifu i Hsiao Jaonan, koji su podržavali britanski imperijalizam, su izmrcvarili štrajkače. To je postalo poznato kao masakr 7. februara.

[14] Ugljenokopi Kailan je bilo obuhvatno ime za veći broj nalazišta uglja u Kaipingu i Luančovu u provinciji Hopei, u kojima je tada bilo zaposleno više od pedeset hiljada radnika. U Ji Ho Tuan pokretu iz 1900, britanski su imperijalisti zaposeli rudnike Kaiping. Kasnije su Kinezi organizovali Luančov kompaniju rudnika uglja koja je zatim uključena u administraciju Kailan. Tako su oba nalazišta uglja došla pod isključivu kontrolu britanskog imperijalizma. Kailan štrajk se odigrao oktobra 1922. Tsiaotso ugljenokopi, smešteni u provinciji Honan, bili su takođe dobro poznati u Kini. Tsiaotso štrajk je trajao od 1. jula do 9. avgusta 1925.

[15] Šamin, deo grada Kantona, držali su britanski imperijalisti u najmu. Jula 1924. Godine britanski imperijalisti koji su upravljali tim delom, izdali su nove policijske propise zahtevajući da svi Kinezi imaju pasoše s fotografijama da bi mogli ulaziti ili izlaziti iz tog područja. Ali, stranci su bili izuzeti. 15. jula radnici u Shameenu su ušli u štrajk da bi protestovali protiv te besmislene mere koju su Britanci konačno morali ukinuti.

[16] Sledeći incident koji se u Šangaju dogodio 30. maja, opšti štrajkovi su izbili 1. Juna u Šangaju i 19. juna u Hongkongu. Više od 200 000 radnika učestovalo je u Šangaju i 250 000 u Hongkongu. Veliki štrajk u Hongkongu, s podrškom naroda iz čitave zemlje, trajao je šesnaest meseci. Bio je to najduži štrajk u istoriji međunarodnog radničkog pokreta.

[17] Cbihli je bilo staro ime provincije Hopei.

[18] Društvo trojstva, Društvo braće i Društvo velikog mača, te Društvo racionalnog života i Zelena družina, bile su primitivne tajne organizacije u narodu. Članovi su bili ponajviše osiromašeni seljaci, nezaposlene zanatlije i ostali lumpenproleteri. U staroj Kini ti su se elementi često skupljali, zbog neke religije ili praznovjerja, da bi se organizirovali po patrijarhalnom uzorku noseći različita imena i nešto oružja koje su posedovali. Kroz te organizacije lumpenproletarijat je hteo socijalno i ekonomski pomagati, a katkada i boriti se protiv birokrata i zemljoposednika koji su ga ugnjetavali . Naravno, tako nazadne organizacije nisu mogle pronaći izlaz za seljake i zanatlije. Štaviše, mogle su se lagano kontrolisati i koristiti za zemljoposjednike i lokalne tiranine, jer su zbog s voje slepe destruktivnosti mnoge organizacije skrenule u reakcionarnom smeru. U svom kontrarevolucionamom državnom udaru iz 1927. Čang Kaj Šek ih je iskoristio da bi razbio jedinstvo radnog naroda i uništio revoluciju. Kako moderni industrijski proletarijat sve više jača , seljaci, pod vođstvom radničke klase, postupno formiraju svoje organizacije sasvim novog tipa, a ta primitivna, zaostala društva gube svoj raison d’etre.

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s