“Diktatura proletarijata” J. V. Staljin

“Diktatura proletarijata” J. V. Staljin

DIKTATURA PROLETARIJATA

 

Iz ove teme uzimam tri glavna pitanja: a) diktatura proletarijata kao oruđe proleterske revolucije; b) diktatura proletarijata kao vladavina proletarijata nad buržoazijom; v) sovjetska vlast kao državni oblik diktature proletarijata.

  1. Diktatura proletarijata kao oruđe proleterske revolucije. Pitanje proleterske diktature pre svega je pitanje osnovne sadržine proleterske revolucije. Proleterska revolucija, njeno kretanje, njena širina, njene tekovine, pretvaraju se u krv i meso tek preko diktature proletarijata. Diktatura proletarijata je oruđe proleterske revolucije, njen organ, njen najvažniji oslonac, stvoren radi toga da, prvo, uguši otpor svrgnutih eksploatatora i učvrsti svoje tekovine, drugo, da dovede proletersku revoluciju do kraja, da dovede revoluciju do potpune pobede socijalizma. Revolucija može pobediti buržoaziju, oboriti njenu vlast bez diktature proletarijata. Ali revolucija ne može ugušiti otpor buržoazije, ne može očuvati pobedu i krenuti dalje ka konačnoj pobedi socijalizma ako, na određenom stupnju svog razvitka, ne stvori specijalan organ u obliku diktature proletarijata, kao svoj glavni oslonac.

„Osnovno pitanje revolucije jeste pitanje vlasti“ (Lenjin). Znači li to da se stvar ograničava na osvajanje vlasti, na njeno zauzimanje? Ne, ne znači. Osvajanje vlasti, to je samo početak posla. Buržoazija, oborena u jednoj zemlji, ostaje još dugo, iz mnogih uzroka, jača od proletarijata koji ju je oborio. Zato je čitav problem u tome da se vlast održi, da se učvrsti, da se učini nepobedivom. Šta je potrebno da se taj cilj postigne? Potrebno je da se izvrše bar tri glavna zadatka, koji pred diktaturom proletarijata iskrsavaju „sutradan“ posle pobede:

  1. da se slomi otpor spahija i kapitalista koje je revolucija oborila i ekproprisala, da se likvidiraju svi njihovi pokušaji da uspostave vlast kapitala;
  2. da se organizuje izgradnja u duhu okupljanja svih trudbenika oko proletarijata i da se taj rad povede u pravcu koji priprema likvidaciju, uništenje klasa;
  3. da se revolucija naoruža, da se organizuje vojska revolucije za borbu protiv spoljnjih neprijatelja, za borbu protiv imperijalizma.

Diktatura proletarijata je potrebna zato da se ti zadaci ostvare, izvrše.

„Prelaz od kapitalizma ka komunizmu, – kaže Lenjin, – to je čitava istorijska epoha. Dok se ona ne završi, kod eksploatatora neizbežno ostaje nada na restauraciju, a ta se nada pretvara u pokušaje restauracije. I posle prvog ozbiljnog poraza, oboreni eksploatatori, koji nisu očekivali svoje obaranje, koji nisu verovali u njega, nisu dopuštali misao o njemu, sa udesetostručenom energijom, s divljom strašću, sa sto puta većom mržnjom bacaju se u boj za povratak izgubljenog „raja“, za svoje porodice koje su živele tako slatko i koje sada „prosta fukara“ osuđuje na propast i bedu (ili na „prosti“ rad…). A iza eksploatatora- kapitalista vuče se široka masa sitne buržoazije, za koju desetine godina istorijskog iskustva svih zemalja dokazuju da okleva i da se koleba, da danas ide za proletarijatom, a sutra se plaši teškoća revolucije, da je obuzima panika posle prvog poraza ili poluporaza radnika, da gubi živce, batrga se, jadikuje i pretrčava iz jednog tabora u drugi“ (v. knj. XXIII, str. 355).

A buržoazija ima svog razloga da čini pokušaje restauracije, jer ona i posle svog obaranja još dugo ostaje jača od proletarijata koji ju je oborio.

„Ako su eksploatatori razbijeni samo u jednoj zemlji, – kaže Lenjin, – a to je, razume se, tipičan slučaj, jer je istovremena revolucija u nizu zemalja redak izuzetak, – oni ostaju ipak jači od eksploatisanih“ (na istom mestu, str. 354).

U čemu je snaga oborene buržoazije?

Prvo, „u snazi međunarodnog kapitala, u snazi i čvrstini međunarodnih veza buržoazije“ (v. knj. XXV, str. 173).

Drugo, u tome što „eksploatatori još dugo vremena posle revolucije neizbežno zadržavaju čitav niz ogromnih faktičnih prednosti: kod njih ostaje novac (novac se ne može odmah uništiti), razna pokretna imovina, često vrlo znatna, ostaju veze, umešnost u organizaciji i upravljanju, poznavanje svih „tajni“ (običaja, metoda, sredstava, mogućnosti) upravljanja, ostaje viša obrazovanost, bliski odnosi s tehnički višim osobljem (koje živi i misli buržoaski), ostaje neizmerno veće iskustvo u vojnim stvarima (to je veoma važno) i tako dalje, i tako dalje“ (v. knj. XXIII, str. 354).

Treće, „u moći navike, u moći sitne proizvodnje. Jer je, na žalost, ostalo na svetu još vrlo, vrlo mnogo sitne proizvodnje, a sitna proizvodnja rađa kapitalizam i buržoaziju stalno, svakog dana, svakog časa, spontano i masovno“… jer „uništiti klase ne znači samo proterati spahije i kapitaliste, – to smo mi srazmerno lako uradili, – to znači takođe uništiti sitne proizvođače robe, a njih ne možeš proterati, njih ne možeš ugušiti, s njima treba živeti u slozi, njih možeš (i moraš) preinačiti, prevastpitati samo putem vrlo dugotrajnog, laganog, opreznog organizatorskog rada“ (v. knj. XXV, str. 173 i 189).

Zato Lenjin kaže:

„Diktatura proletarijata je najpožrtvovaniji i najnemilosrdniji rat nove klase protiv moćnijeg neprijatelja, protiv buržoazije, čiji je otpor udesetostručen njenim obaranjem s vlasti“. – „Diktatura proletarijata je uporna borba, krvava i bez krvi, nasilna i mirna, vojnička i ekonomska, pedagoška i administrativna, protiv snaga i tradicija starog društva“ (na istom mestu, str. 173 i 190).

Ne treba ni dokazivati da te zadatke nikako nije moguće izvršiti u kratkom roku, da sve to nije moguće sprovesti za nekoliko godina. Zato je potrebno da se na diktaturu proletarijata, na prelaz od kapitalizma ka komunizmu gleda ne kao kratkotrajni period u obliku jednog niza „najrevolucionarnijih“ akata i dekreta, nego kao na čitavu istorijsku epohu, punu građanskih ratova i spoljnih sukoba, istrajnog organizacionog rada i privredne izgradnje, ofanziva i uzmaka, pobeda i poraza. Ta istorijska epoha neophodna je ne samo radi toga da bi se stvorili ekonomski i kulturni preduslovi za potpunu pobedu socijalizma, nego i radi toga da bi se proletarijatu omogučilo, prvo – da vaspita i očeliči sebe kao snagu sposobnu da upravlja zenljom, drugo – da sitnoburžoske slojeve prevaspita i preinači u pravcu koji obezbjeđuje organizaciju socijalističke proizvodnje.

„Vi morate, – govorio je Marks radnicima, – da proživite 15, 20, 50 godina građanskog rata i međunarodnihz bitaka, ne samo radi toga da biste izmenili postojeće odnose, nego i radi toga da bidste se i sami izmenili i osposobili za političku vlast“ (v. K. Marks i F. Engels, Dela, knj. VIII, str. 506).

Nastavljajući i razvijajući dalje Marksovu misao, Lenjin piše:
„Pod diktaturom proletarijata moraće se prevaspitavati milioni seljaka i sitnih sopstvenika, stotine hiljada nameštenika, činovnika, buržoaskih intelektualaca; biće potrebno sve njih potčinjacati proleterskoj državi i proleterskom rukovodstvu, pobeđivati u njima buržoaske navike i tradicije“, isto tako kao što če biti potrebno „… u dugotrajnoj borbi, na bazi diktature proletarijata… prevaspitati i same proletere, koji se od svojih vlastitih sitnoburžoaskih predrasuda ne mogu osloboditi na prečac, čudom, po zapovesti bogorodice ili po zapovesti parole, rezolucije, dekreta, nego samo u dugoj i teškoj masovnoj borbi protiv masovnih sibnoburžaoskih uticaja“ (v. knj. XXV, str. 248 i 247).

  1. Diktatura proletarijata kao vladavina proletarijata nad buržoazijom. Već iz ovog što je dosad rečeno vidi se da diktatura proletarijata nije prosta promena lica u vladi, promena „kabineta“ itd., pri kojoj stari ekonomski i politički poredak ostaje nedirnut. Menjševici i oportunisti svih zenalja, koji se boje diktature kao ćive vatre i koji iz straha pojam diktature zamenjuju pojmom „osvajanje vlasti“, obično svode „osvajanje vlasti“ na promenu „kabineta“, na dolazak na vlast nove vlade sastavljene od ljudi kao što su Šajdeman i Noske, Magdonald i Henderson. Nije potrebno objašnjavati da ove i slične promene kabineta nemaju ničeg zajedničkog s diktaturom proletarijata, sa osvajanjem istinske vlasti od strane istinskog proletarijata. Ako stari buržoaski poredak ostaje nedirnut, vlast Magdonalda i Šajdemana i njihove nazovivlade ne mogu biti ništa drugo do slepo oruđe u rukama buržoazije, do prikrivanje rak-rana imperijalizma, do sredstvo u rukama buržoazije protiv revolucionarnog pokreta ugnjetenih i eksploatisanih masa. Te su vlade potrebne kapitalu kao zastor, onda kad mu je bez zastora nezgodno, neprobitačno i teško da ugnjetava i eksploatiše mase. Naravno, pojava takvih vlada znak je da „tamo kod njih“ (tj. kod kapitalista), „na Šipki*“, nije mirno, ali i pored toga, vlade te vrste neizbežno ostaju prefarbane vlade kapitala. Od Magdonaldove ili Šajdemanove vlade pa do osvajanja vlsti od strane proletarijata isto je toliko daleko od zemlje do neba.

*„Na Šipki je mirno“ – ruski izraz koji potiče iz rusko-turskog rata 1877-1878. Za vreme borbi u klancu Šipka, u Bugarskoj, Rusi su imali velike gubitke, međutim generalštab carske vojske u svojim saopštenjima javljao je: „Na Šipki je mirno“. Prev.“

Diktatura proletarijata nije promena vlade, već nova država, s novim organima vlasti u centru i provinciji, država proletarijata ponikla na razvalinama stare države, države buržoazije.

Diktatura proletarijata ne nastaje na bazi buržoaskog poretka, nego u toku lomljenja toga poretka, posle obaranja buržoazije, u toku eksproprijacije spahija i kapitalista, u toku socijalizacije osnovnih oruđa i sredstava za proizvodnju, u toku nasilne revolucije proletarijata. Diktatura proletarijata je vlast revolucionarna, koja se oslanja na nasilje nad buržoazijom.

Država je mašina  rukama vladajuće klase za ugušivanje otpora njenih klasnih protivnika. U tom pogledu, diktature proletarijata se u suštini ni u čemu ne razlikuje od diktature svake druge klae, jer je proleterska država mašina za ugušivanje buržoazije. Ali tu ima jedna bitna razlika. Ona je u tome što su sve klasne države koje su dosad postojale bile diktatura eksploatorske manjine nad eksploatisanom većinom, dok je diktatura proletarijata – diktatura eksploatisane večine nad eksploatatorskom manjinom.

Kraće rečeno: diktatura proletarijata jeste zakonom neograničena i na nasilje oslonjena vladavina proletarijata nad buržoazijom, vladavina koja uživa simpatije i podršku radnih i eksploatisanih masa. („Država i revolucija“).

Iz ovoga slede dva glavna zaključka:

Prvi zaključak. Diktatura proletarijata ne može biti „puna“ demokratija, demokratija za sve, i za bogate i za siromašne, – diktatura proletarijata „mora biti država na nov način demokratska, – za proletere i za neimućne uopšte, na nov način diktatorska, – protiv buržoazije…“ (v. knj. XXI, str. 393). Priče Kauckog o komp. i opštoj jednakosti, o „čistoj“ demokratiji, o „savršenoj“ demokratiji itd. jesu buržoasko prikrivanje nesumnjive činjenice da jednakost između eksploatisanih i eksploatatora nije moguća. Teorija „čiste“ demokratije jeste teorija najgornjeg sloja radničke klase, pripitomljenog i pothranjivanog od strane imperijalističkih pljačkaša. Ona je stvorena za to da prikrije rak-rane kapitalizma, da ulepša imperijalizam i da mu da moralne snage u borbi protiv eksploatisanih masa. Pod kapitalizmom nema niti može biti stvarnih „sloboda“ za eksploatisane već i zbog toga što su zgrade, štamparije, zalihe hartije itd., potrebne za uživanje „sloboda“, povlastica eksploatatora. Pod kapitalizmom nema niti može biti stvarnog učešća eksploatisanih masa u upravljanju državom već i zbog toga što i u najdemokratskijem poretku u uslovima kapitalizma vlade ne postavlja narod nego Rotšildi i Stinesi, Rokfeleri i Morgani. Demokratija pod kapitalizmom je demokratija kapitallistička, demokratija eksploatatorske manjine, koja se zasniva na ograničenju prava eksploatisane većine i koja je uperena protiv te većine. Samo pod proleterskom diktaturom moguće su stvarne „slobode“ za eksploatisane i stvarno učešće proletera i seljaka u upravljanju zemljom. Demokratija pod diktaturom proletarijata je demokratija proleterska, demokratija eksploatisane većine, koja se zasniva na ograničenju prava eksploatatorske manjine i koja je uperena protiv te manjine.

Drugi zaključak. Diktatura proletarijata ne može ponići kao rezultat mirnog razvitka buržoaskog društva i buržoaske demokratije, – ona može poniči samo kao rezultat slamanja buržoaske državne mašine, buržoaske vojske, buržoaskog činovničkog aparata, buržoaske policije.

„Radnička klasa ne može jednostavno preuzeti gotovu državnu mašinu i staviti je u pogon za svoje vlastite ciljeve“, – kažu Marks i Engels u predgovoru „Manifesta komunističke partije“. – Proleterska revolucija mora „…ne da preda birokratsko-vojnu mašinu iz jednih ruku u druge, kako je to bivalo dosad, nego da je slomi… – to je preduslov svake istinski narodne revolucije na kontinentu“, – kaže Marks u svom pismu Kugelmanu 1871. godine.

Marksova rečenica koja to ograničava na kontinent dala je povoda oportunistima i menjševicima svih zemalja da dignu graju kako je Marks, prema tome, dopuštao mogućnost mirnog razvitka buržoaske demokratije u demokratiju proletersku, bar za neke zemllje koje se ne nalaze na evropskom kontinentu (Engleka, Amerika). Marks je zaista dopuštao takvu mogućnost i on je imao razloga da to čini 70-ih godina oprošlog veka u pogledu Engleske i Amerike, kada još nije bilo monopolističkog kapitalizma, kada nije bilo imperijalizma i kada te zemlje, usled naročitih uslova svoga razvitka, još nisu imale razvijenog militarizma i birokratizma. Tako su stajale stvari dok se nije pojavio razvijeni imperijalizam. Ali docnije, posle 30-40 godina, kad se stanje stvari u tim zemljama iz osnova izmenilo, kad se imperijalizam razvio i obuhvatio sve kapitalističke zemlje bez izuzetka, kad se militarizam i birokratizam pojavio u Engleskoj i Americi, kad je nestalo posebnih usllova mirnog razvitka Engleske i Amerike, – ograničenje u pogledu tih zemalja moralo je otpasti samo po sebi.

„Sada, – kaže Lenjin, – 1917. godine, u eposi prvog velikog imperijalističkog rata, ovo Marksovo ograničenje otpada. I Engleska i Amerika, najkrupniji i poslednji – na čitavom svetu – predstavnici anglo-saksonske „slobode“, u smislu nepostojanja militarizma i močvaru birokratsko-vojnih ustanova, koje sebi sve potčinjavaju i sobom sve guše. Sada i u Engleskoj i u Americi „preduslov svake istinske narodne revolucije“ jeste lomljenje, razaranje „gotove“ (prigotovljene tamo 1914-1917 godine do stepena „evropskog“,m opšte imperijalističkog savršenstva) „državne mašine““ (v. knj. XXI, str. 395).

Drugim rečima, zakon o nasilnoj revoluciji proletarijata, zakon o slamanju buržoaske državne mašine kao preduslov takve revolucije, jeste neizbržan zakon revolucionarnog pokreta imperijalističkih zemalja sveta.

Naravno, u dalekoj budućnosti, ako proletarijat pobedi u najvažnijim kapitalističkim zemljama i ako se današnje kapitalističko okruženje zameni socijalističkim, „mirni“ put razvitka potpuno će biti moguć za neke kapitalističke zemlje, čiji kapitalisti našu za shodno da zbog „nepovoljne“ mešunarodne situacije „dovrovoljno“ učine ozbiljne ustupke proletarijatu. Ali ova pretpostavka tuče se samo daleke i eventualne budućnosti. Za najbližu budućnost ova pretpostavka nema nikakvog, baš nikakvog osnova.

Zato je Lenjin u pravu kad kaže:

„Proleterska revolucija nije moguća bez nasilnog razaranja buržoaske državne mašine i njene zamene novom“ (v. knj. XXIII, str. 342).

  1. Sovjetska vlast kao državni oblik diktature proletarijata. Pobeda diktature proletarijata znači ugušenje buržoazije, slamanje buržoaske državne mašine, zamenu buržoaske demokratije proleterskom demokratijom. To je jasno. Ali koje su to organizacije pomoću kojih se može izvršiti taj ogroman posao? Teško da se može sumnjati u to da stari oblici organizacije proletarijata, koji su ponikli na bazi buržoaskog parlamentarizma, nisu dovoljni za taj posao. Koji su ti novi oblici organizacije i proletarijata koji su kadri da odigraju ulogu grobara buržoaske državne mašine, koji su kadri ne samo da slome tu mašinu i ne samo da zamene buržoasku demokratiju proleterskom demokratijom, nego i da postanu osnova proleterske državne vlasti?

Taj novi oblik organizacije proletarijata jesu sovjeti. U čemu je snaga sovjeta u poređenju sa starim oblicima organizacije?

U tome što su sovjeti najsveobuhvatnije masovne organizacije proletarijata, jer oni i samo oni obuhvataju sve radnike bez izuzetka.

U tome što su sovjeti jedine masovne organizacije koje obuhvataju sve ugnjetene i eksploatisane, radnike i seljake, vojnike i mornare, i u kojima zbog toga može najlakše i najpotpunije biti ostvareno političko rukovođenje borbom masa od strane avangarde masa, od strane proletarijata.

U tome što su sovjeti najmoćniji organi revolucionarne borbe masa, političkih akcija masa, ustanka masa, organi koji su kadri da slome svemoć finansijskog kapitala i njegovih političkih privesaka.

U tome što su sovjeti neposredne organizacije samih masa, tj. najdemokratskije i, prema tome, najautoritativnije organizacije masa, koje im u najvećoj mjeri olakšavaju učestvovanje u uređivanju nove države i u upravljanju njome i koje u najvećoj mjeri razvijaju revolucionarnu energiju, inicijaticu, stvaralačku sposobnost masa u borbi za rušenje starog sistema, u borbi za novi, proleterski sistem.

Sovjetska vlast je ujedinjenje i konstituisanje mesnih sovjeta u jednu opštu državnu organizaciju, u državnu organizaciju proletarijata kao avangarde ugnjetenih i eksploatisanih masa i kao vladajuće klase, – ujedinjenje u republiku sovjeta.

Suština sovjetske vlasti sastoji se u tome što najmasovnije i najrevolucionarnije organizacije baš onih klasa koje su bile ugnjetavane od kapitalista i spahija, predstavljaju sada „stalnu i jedinu bazu čitave državne vlasti, čitavog državnog aparata“, što se „baš one mase koje su čak i u najdemokratskijim buržoaskim republikama“, iako po zakonu ravnopravne, „u stvari na hiljadu načina i smicalica odstranjivane od učešća u političkom životu i od uživanja demokratskih prava i sloboda, privlače sada stalnom i bezuslovnom, a uz to odlučujućem učešću u demokratskom upravljanju državom“ (v. Lenjin, knj. XXIV, str. 13).

Eto zašto je sovjetska vlast nov oblik državne organizacije, principijelno različit od starog, buržoaskog demokratskog i parlamentarnog oblika, nov tip države, koji nije prilagođen zadacima eksploatacije i ugnjetavanja radnih masa, nego zadacima njihovog potpunog oslobođenja od svakog ugnjetavanja i eksploatisanja, zadacima diktature proletarijata.

Lenjin je u pravu kada kaže da se pojavim sovjetske vlasti „završila epoha buržoasko-demokratskog parlamentarizma, a počelo novo poglavlje svetske istorije: epoha proleterske diktature“.

U čemu su karakteristićne crte sovjetske vlasti?

U tome što je sovjetska vlast najmasovnija i najdemokratskija državna organizacija od svih državnih organizacija koje su moguće dok postoje klase, jer je ona  budući poprište saveza i saradnje radnika i eskploatisanih seljaka u borbi protiv eksploatatora i oslanjajući se u svom radu na taj savez i na tu saradnju – samim tim vlast većine stanovništva nad manjinom, država te većine, izraz njene diktature.

U tome što je sovjetska vlast najinternacionalističkija od svih državnih organizacija klasnog društva, jer ona, uništavajući svako nacionalno ugnjetavanje i oslanjajući se na saradnju radnih masa raznih nacionalnosti, olakšava time ujedinjavanje tih masa u jedan državni savez.

U tome što sovjetska vlast već po samoj svojoj strukturi olakšava rukovođenje ugnjetenim i eksploatisanim masama od strane avangarde tih masa, od strane proletarijata, kao najčvršćeg i najsvesnijeg jezgra sovjeta.

„Iskustvo svih revolucija i svih pokreta ugnjetenih klasa, iskustvo svetskog socijalističkog pokreta uči nas, – kaže Lenjin, – da je samp proletarijat kadar da ujedini i vodi za sobom rascepkane i zaostale slojeve radnog i eksploatisanog stanovništva“ (v. knj. XXIV, str. 14). Struktura sovjetske vlasti olakšava sprovođenje u život pouka tog iskustva.

U tome što sovjetska vlast, ujedinjujući zakonodavnu i izvršnu vlast u jedinstvenoj organizaciji države i zamenjujući teritorijalne izborne okruge produkcionim jedinicama, zavodima i fabrikama, – neposredno povezuje radnike i uopšte radne mase s aparatom državne uprave, uči ih da upravljaju zemljom.

U tome što je samo sovjetska vlast kadra da izbavi vojsku od potčinjenosti buržoaskoj komandi i da je pretvori iz oruđa za ugnjetavanje naroda – što ona u buržoaskom poretku jeste – u oruđe za oslobođenje naroda od jarma buržoazije, svoje i tuđe.

U tome što je „samo sovjetska organizacija države u stanju da odmah stvarno razbije i konačno razori stari, tj. buržoaski, činovnički i sudski aparat“ (na istom mestu).

U tome što je samo sovjetski oblik države, koji privlači masovne organizacije trudbenika i eksploatisanih k stalnom i bezuslovnom učešću u upravljanju državom, kadar da pripremi ono izumiranje države koje je jedan od osnovnih elemenata budućeg komunističkog društva, društva bez države.

Republika sovjeta jeste, prema tome, onaj traženi i najzad nađeni politički oblik u čijem se okviru mora izvršiti ekonomsko oslobođenje proletarijata, potpuna pobeda socijalizma.

Pariska komuna bila je zametak tog oblika. Sovjetska vlast je njegov razvitak i završetak.

Zato Lenjin kaže:

„Republika sovjeta radničkih, vojničkih i seljačkih deputata nije samo oblik višeg tipa demokratskih ustanova… nego i jedini oblik, sposoban da obezbedi najbezbolniji prelaz u socijalizam“ (v. knj. XXII, str. 131).

“Dobrovoljci kineskog naroda treba da njeguju svako brdo, rijeku, drvo i travku u Koreji” Mao Cedung

“Dobrovoljci kineskog naroda treba da njeguju svako brdo, rijeku, drvo i travku u Koreji” Mao Cedung

Kineski i korejski drugovi treba da se ujedine kao braća, da zajedno prođu sito i rešeto, da se drže jedni drugih u životu i smrti, i da se do kraja bore da poraze zajedničkog neprijatelja. Kineki drugovi treba da korejsku stvar posmatraju kao svoju, a zapovjednici i borci treba da se nauče da njeguju svako brdo, rijeku drvo i travku u Koreji, i da ne uzmu ni jednu jedinu iglu ili konac od korejskog naroda, sve to na isti način kako se ophodimo prema našoj zemlji i našem narodu. Ovo je politički osnov da izvojevanje pobjede. Dok god se ponašamo u skladu sa ovim, konačna pobjeda će biti osigurana.”

19. januar, 1951., Mao Cedung; Direktiva dobrovoljcima kineskog naroda

“Iznesimo do kraja borbu kritikovanja Lin Biaoa i Konfučija” Renmin Ribao

“Iznesimo do kraja borbu kritikovanja Lin Biaoa i Konfučija” Renmin Ribao

U svim oblastima života naše zemlje, razvija se masovna politička borba u kojoj se kritikuju Lin Biao i Konfučije, a nju je pokrenuo naš veliki vođa Mao Cedung.

Kako u zemlji, tako i u inostranstvu, reakcionari i vođe raznih oportunističkih linija su uvijek bili štovaoci Konfučija. Predsjednik Mao je mnogo puta kritikovao konfučijanstvo i njegove reakcionarne ideje koje ljudi veličaju, i protivili se školi Legalista, u toku pola vijeka vodeći kinesku revoluciju i boreći se protiv reakcionara u zemlji i van nje, i protiv oportunističkih linija. Buržujski karijerista, zavjerenik, varalica, otpadnik i izdajnik Lin Biao je bio direktan učenik Konfušija. Kao i svi ostali reakcionari u istoriji na ivici istrebljenja, on je štovao Konfučija i protivio se Legalistima, napadao je Čin Ših Huanga, prvog cara Čin dinastije, i koristio je doktrine Konfučija i Menciusa kao svoje reakcionarno ideološko oružje da bi skovao zavjeru za uzurpiranje partijskog vođstva i uzeo državnu moć i izvršio restauraciju kapitalizma. Stoga, samo kritikujući doktrine Konfučija i Menciusa koje je zastupao Lin Biao, možemo odbaciti ultra-desničarsku prirodu njegove kontrarevolucionarne revizionističke linije duboko i temeljito. Ovo je od velikog neposrednog značaja, i dalekosežne istorijske važnosti u jačanju obrazovanja i ideološke i političke linije, pridržavajući se i iznoseći revolucionarnu liniju predsjednika Maoa, učvršćujući i šireći ogromna dostignuća Velike proleterske kulturne revolucije, čime se učvršćuje diktatura proletarijata i sprečava kapitalistička restauracija.

Politički prevarant koji nije čitao knjige, nije čitao dnevne novine i nije čitao dokumente, Lin Biao je bio veliki tiranin partije i gospodar rata koji nije bio nimalo učen. On je grozničavo zagovarao doktrine Konfučija i Menciusa u mračnim ulicama i iza leđa drugih, među svojim vjernim pratiocima pa čak i u javnosti. On je kačio konfučijanske kanone na svoje zidove, i upisivao ih je u svoj dnevnik kao maksime. Zašto je on grozničavo zagovarao doktrine Konfučija i Menicija? Zato što je to doktrina za povraćaj starog poretka. Lin Biaov reakcionarni ideološki sistem je bio identičan sa onima od Konfučija i Menciusa. Obojica su htjela da vrate stari poredak i pokušali su da okrenu točak čitave istorije.

Konfučije i Mencius su smislili reakcionarni program za povraćaj robovskog sistema – “obuzdajmo sami sebe, i vratimo stare obrede.” Konfučije je rekao: “Nakon što se uspijemo obuzdati i kada vratimo stare obrede, sve pod nebesima će nam postati blagonaklono,” tj. sve pod nebesima će potpasti pod njegovu vlast. Mnogo puta, nakon Devetog nacionalnog kongresa partije, Lin Biao je zagovarao misao: “Od svih stvari, ovo je najbitnija: da se obuzdamo i da vratimo stare obrede.” Ovo u potpunosti pokazuje koliko je bio zabrinut da će podleći diktaturi proletarijata i da je smatrao da je restauracija kapitalizma najvažnija od svih stvari.

Konfučije i Mencius su propovijedali to da su neki “rođeni sa znanjem”. Mencius je rekao: “Kad bi sve pod nebesima moralo biti u miru i redu, ko bi osim mene danas bio tu da ih iznese?” Lin Biao je napravio reakcionarni koncept “urođenog genija”, svoj teoretski program protiv partije. Poredio je sam sebe sa nebeskim konjem, i govorio o sebi kao “najplemenitijem čovjeku”, nadčovjeku. Govorio je o “nebeskom konju koji leti na nebesima, slobodnom i samom”, kovajući zavjeru da bi uzurpirao partijsko vođstvo i državnu moć, i da bi uspostavio ličnu diktaturu.

Konfučije i Menicije su držali da “samo najviši, koji su mudri, i najniži, koji su glupi, ne mogu se promijeniti.” Lin Biao se držao istog idealističkog koncepta istorije i ocrnjivao je radnike kao ljude koji su samo sposobni da drugima žele “dobru sreću i zdravlje” i razmišljaju samo o “ulju, soli, začinima, octu i drvima za vatru.”

Konfučije i Menicius su slavili “vrlinu”, “dobročinstvo i pravičnost” i “lojalnost i strpljenje,” i Lin Biao je vikao da će “uspjeti oni koji vladaju sa vrlinom; oni koji vladaju silom će nestati.” Ovde on divljački koristi konfučijanski jezik da napadne revolucionarno nasilje i diktaturu proletarijata.

Konfučije i Menicius su zagovarali “doktrinu umjerenosti”, i Lin Biao je galamio da je ova doktrina “razumna” i protivio se marksističkoj filozofiji borbe. Napadao je anti-revizionističke borbe kao “odlazak u krajnost” jer je htio da se preda sovjetskom revizionizmu, i da od Kine opet napravi koloniju sovjetskog revizionističkog socijal-imperijalizma.

Konfucije i Menicius su zagovarali filozofiju “ustupanja radi proširenja.” Lin Biao je napisao da je on “zasad ograničen da živi u tigrovoj jazbini” i da može “brzo i čudesno da se promijeni, zavisno od okolnosti.” Ovo je nenamjerna ispovijest gdje priznaje da je buržoaski karijerista i zavjerenik koji se ugnijezdio pored nas, a metod koji je koristio je bio kontra-revolucionaran i dvoličan.

Konfučije i Menicije su zagovarali zabludu da “oni koji koriste um za rad, vladaju drugima; onima koji koriste snagu za rad, vladaju drugi.” I Lin Biao je šibao na putu “7. maja”, vrijeđajući kadrove koji su išli da učestvuju u fizičkom radu kao “odvratni oblik nezaposlenosti,” i obrazovane mlade ljude koji su išli na sela kao “odvratni oblik reforme kroz prisilni rad.” Njegov cilj je bio da potkopa strateški plan predsjednika Maoa kojim se protivi i sprečava revizionizam, čime bi se izrodili nasljednici za revolucionarni cilj proletarijata.

Učenici Konfučija i Menicija “duboko štuju doktrine Konfučija i zabranjuju sve ostale škole.” I Lin Biao je učio svog sina da štuje Konfučija i čita konfučijanske klasike i pisao mu je i posvete, u kojima mu je naredio da uči iz iskustva vladavine kralja Vena iz robovlasničke Čou dinastije, prije smrti njegovog sina, kralja Vua. Ovdje je Lin Biao sanjao o uspostavljanju nasljedne Lin dinastije.

Sve ovo pokazuje da je kritika Konfučija zaista važan sastojak kritike Lin Bioaoa. Ona ima za cilj da uništi Lin Biaovu revizionističku liniju, i radi bolji posao u kritikujući Lin Biaoa. Kritika Lin Biaoa i Konfučija je ozbiljna klasna borba i temeljna revolucija u polju ideologije u današnjoj Kini. To je rat koji je objavljen feudalizmu, kapitalizmu i revizionizmu i težak udarac imperijalizmu, revizionizmu i reakciji. To je pitanje od prvenstvene važnosti za čitavu partije, čitavu armiju i čitav kineski narod.

Bilo da je osoba aktivna ili neaktivna prema ovom glavnom problemu kritikovanja Lin Biaoa i Konfučija, je test za svakog vodećeg druga. Filozofija komunističke partije je filozofija klasne borbe. Da bismo nastavili revoluciju pod diktaturom proletarijata, moramo iznijeti borbu kritikovanja Lin Biaoa i Konfučija do samog kraja. Boriti se znači napredovati. Ne boriti se znači nazadovati, propasti, i zapasti u revizionizam. Oni koji su uključeni u vojna pitanja treba da proučavaju i uče znanje iz knjiga, dok oni koji rade u ekonomskoj bazi treba da uče i razumiju nadgradnju. Poduzeti kritiku ili ne je vrlo značajno pitanje. Ako odaberete da krenete sa kritikom, moći ćete da emancipujete svoj um i da napustite sve fetiše i praznovjerja, i napredovaćete uprkos poteškoćama.

Vodeći drugovi na svim nivoima treba da budu u predvodnici borbe, i da diskutuju i shvate kritike Lin Biaoa i Konfučija kao pitanje od vrhunskog značaja. Oni treba da ozbiljno uče Marksizam-Lenjinizam-Mao Cedungovu misao i pisanja predsjednika Maoa i instrukcije koje se tiču ovog pitanja, i da uzmu vođstvo u kritikovanju Lin Biaoa i Konfučija. Potrebno je probuditi mase, porediti reakcionarna gledišta Konfučija i Meniciusa sa Lin Biaovim reakcionarnim zabludama i kontra-revolucionarnim zločinima, i odbiti ih jedno po jedno. Potrebno je povezati ovo kritiku sa trenutnom klasnom borbom i borbom između dvije linije, uspjeti u revoluciji, protiviti se nazadovanju, usvojiti ispravan stav prema Velikoj proleterskoj kulturnoj revoluciji i entuzijastično podržati nove socijalističke stvari u nastajanju. Redovi onih koje rade na marksističkoj teoriji treba da rastu u toku kritike Lin Biaoa i Konfučija. Vodeći kadrovi treba da idu na početna mjesta, da testiraju stvari na određenim tačkama, istreniraju silu na koju se mogu oslanjati i takođe da shvate tipične primjere. Treba da uvijek analiziraju nove trendove u borbi i da kritikuju Lin Biaoa i Konfučija, da oštro razlikuju između dva tipa protivrječnosti koje su različite u prirodi i, pogotovo, da pravilno iznesu protivrječnosti između naroda, i da se čvrsto drže opšte orijentacije borbe.

Mase radnika-seljaka-vojnika su glavna sila koja kritikuje Lin Biaoa i Konfučija. Naoružani Mao Cedungovom mišlju, oni su najdolučniji da raskinu sa starim, tradictionalnim idejama i najbolje znaju kako da kritikuju Lin Biaoa i Konfučija. “Konfučije je htio da vrati stare obrede a Lin Biao je htio da vrati kapitalizam; oni su jedno te isto.” Dobro rečeno! Sa jednim živim izrazom, radnici, seljaci i vojnici su udarili u srž doktrine Konfučija i Menicija koju je zagovarao Lin Biao. Tek kad se radnici, seljaci i vojnici podignu u akciji, može da se iznese kritika Lin Biaoa i Konfučija i to na dubok i iscrpan način. Revolucionarni kadrovi i revolucionarni intelektualci treba da uzmu aktivno učešće u ovoj borbi, i da pruže savjestan trud da transformišu svoj svjetonazor. Radnici, seljaci i vojnici će pozdraviti napredak od strane nekih intelektualaca koji su veoma duboko uticani od strane otrova Konfučija i Meniciusa, a koji se dobro obrazuju u toku borbe.

Nije me briga što vjetar duva i što valovi udaraju; to je bolje nego da dokono lutaju u dvorištu. Moramo djelovati u revolucionarnom duhu i ići protiv struje, napredovati protiv oluja i, pod Maovim vođstvom Centralnog komiteta komunističke partije, iznijeti borbu da kritikujemo Lin Biaoa i Konfučija do samog kraja.

( Uredništvo “Narodnih dnevnih novina” (Renmin Ribao), 2. Februar)

 

(Članak iz “Peking Review-a”, 17. tom, #8, 8. Februar 1974, strane 5-6)

“Priroda i značaj naše polemike protiv liberala” V. I. Lenjin

“Priroda i značaj naše polemike protiv liberala” V. I. Lenjin

Gospodin Prokopovič, poznati zagovornik revizionizma i liberalne radne politike, doprineo je Russkiye Vedomosti članak pod nazivom „Opasnost pred nama“. Opasnost, prema ovom političaru, je da će izbori Četvrte Dume biti oblikovani od strane policijskih šefova. Da bi se borili protiv ove opasnosti, on predlaže „jedinstvo svih ustavnih elemenata nacije“, tačnije, Socijal-demokrate i Trudovike, kao i Kadete i Progresiviste.

Desno-kadetski Russkiye Vedomosti u izdavačkoj noti izražava „zadovoljstvo“ člankom gospodina Prokopoviča. „Takvu uniju suprostavljenih snaga“, dalje kaže, smatramo krajnjom neophodnošću u ovom trenutku.“

Zvanični organ Kadeta, Reh, daje pregled Prokopovičevog članka i, citirajući mišljenje Russkiye Vedomosti, u svoje ime daje komentar: „Međutim, sudeći prema objavama Socijal-demokratskog trenda, koji posvećuju svoje energije uglavnom na borbu protiv opozicije, teško je pridodati neki stvarni značaj ovom apelu“ (to jest, apelu za „jedinstvom“).

Tako je bitno pitanje izbornih taktika i stava radnika prema liberalima ponovo pokrenuto. Još jednom vidimo da liberali postavljaju ovo pitanje ne kao ozbiljni političari već kao provodadžije. Njihov cilj nije da uspostave istinu, već da je zamagle.

Zaista, promislite o sledećim okolnostima. Da li liberali misle na ujedinjenje partija kada govore o „jedinstvu“? Ne, ni najmanje. Gospodin Prokopovič, Russkiye Vedomosti i Reh se svi slažu po ovom pitanju.

Konsekventno, ono što oni misle kada govore o jedinstvu je zajednička akcija protiv Desničara – od Puriškeviča do Gučkova – zar ne? Izgleda kao da je tako!

Postavlja se pitanje: da li iko među „Levičarima“ odbija takvu zajedničku akciju?

Niko ne odbija. To je opštepoznato.

Dogovor sa liberalima da se glasa protiv Desničara je tačno ono što se mislim pod „unijom“ između demokrata i liberala na izborima. Zašto, onda, su liberali nezadovoljni? Zašto ne kažu da su se „Levičari“ definitivno i eksplicitno složili sa dogovorima? Zašto su tako stidljivi da spomenu činjenicu da su liberali ti koji nisu rekli ništa jasno, definitivno, eksplicitno i zvanično o dogovorima sa Levičarima, sa demokratama, sa marksistima? Zašto, kada govore o izbornim taktikama, ne kažu ni reč o široko poznatoj odluci Kadetske konferencije, koja je dozvolila blok sa „Levim Oktobristima“?

Činjenice su tu, gospodo, i nikakvo izbegavanje ih ne može izmeniti. Levica je ta, marksisti su ti koji su izjavili, jasno, eksplicitno i javno, u korist dogovora sa liberalima (uključujući i Kadete i Progresiviste), protiv Desničara. I niko drugi do Kadeti nisu izbegavali eksplicitan i zvaničan odgovor povodom Levičara!

Gospodin Prokopovič poznaje ove činjenice sasvim dobro, stoga je potpuno neoprostivo sa njegove strane da iskrivljuje istinu time što ćuti o eksplicitnoj odluci marksista i izbegavanju od strane Kadeta.

Koji je razlog za ovom tišinom? Prosto je previše očigledno iz citirane izjave Reha koja navodi kako mi „usmere svu svoju energiju uglavnom da bi se borili protiv opozicije“.

Iz izbora reči koje Reh upotrebljava, neizbežno proizilazi da ako oni žele da se ujedine sa liberalima, demokrate ne smeju da „usmere svu svoju energiju“ u borbi protiv opozicije. Ali u tom slučaju recite to otvoreno, gospodo! Iznesite svoje uslove eksplicitno i zvanično. Problem sa vama je, međutim, što ne možete to da uradite. Jednostavno bi vam se svi smejali ako biste pokušali da formulišete takav uslov. Iznošenjem takvog uslova porekli biste sami sebe, jer svi ste vi jednoglasno priznali da postoje „duboke razlike“ između liberala i demokrata (da i ne govorimo o marksistima).

A pošto postoje razlike, i to tako duboke, kako je moguće da izbegnemo svađe?

Lažnost liberala je upravo u tome što, sa jedne strane, oni odbijaju sarađivanje, priznaju postojanje dubokih razlika, napominju da je nemoguće „za bilo koju partiju da se odrekne fundamentalnih osnova svog programa“ (Russkiye Vedomosti), ali, sa druge strane, žale se na „borbu protiv opozicije“!!

Ali hajde da bliže istražimo stvar. Za početak, da li je tačno da novine i časopisi o kojima Reh govori usmeravaju sve svoje snage uglavnom na borbu protiv opozicije? Ne, daleko od toga. Liberali ne mogu da ukažu ni na jedno pitanje, nijedno, u kome demokrate ne usmeravaju sve svoje snage uglavnom u borbi protiv Desničara!! Nek bilo ko od vas ko želi ovo da proveri napravi test. Neka uzme, recimo, tri sukcesivna broja bilo kojih marksističkih novina. Nek uzme tri politička pitanja kao probne slučajeve i nek uporedi dokumente koji pokazuju protiv koga je usmerena borba koju marksisti vode u tim pitanjima.

Vi nećete sprovesti taj prost i lagan test, liberalna gospodo, jer bi takav test dokazao da grešite.

Ni to nije sve. Postoji još jedna, i naročito bitna, stavka koja vas još više opovrgava. Kako demokrate uglavnom, a naročito marksisti, vode svoju borbu protiv liberala? Vode je na takav način, i samo na takav način, da svaka – sigurno i apsolutno svaka – opaska ili optužba usmerena protiv liberala prirodno uključuje još oštriju opasku, i još veću optužbu protiv desničara.

To je suština stvari, ključ celog pitanja! Nekoliko primera će bolje razjasniti našu ideju.

Mi optužujemo liberale, Kadete, za kontrarevolucionarnost. Pokažite nam bilo koju našu optužbu ove vrste koja se ne izražava još silovitije protiv Desničara.

Mi optužujemo liberale za „nacionalizam“ i „imperijalizam“. Pokažite nam bilo koju našu optužbu ove vrste koja se ne izražava još silovitije protiv Desničara.

Optužili smo liberale da se plaše pokreta masa. Možete li naći u našim novinama formulaciju ove optužbe koja takođe nije protiv Desničara?

Mi smo optužili liberale što brane „određene“ srednjevekovne institucije koje su sposobne da „deluju“ protiv radnika. Optužiti liberale za to znači samo optužiti sve Desničare za istu stvar, ako ne i više.

Ovi se primeri mogu beskonačno umnožavati. Naći ćete da uvek i svuda, bez izuzetka, demokrate radničke klase optužuju liberale za zbližavanje sa Desničarima, za neodlučnu i fiktivnu prirodu njihove borbe protiv Desničara, za njihovu malodušnost, time optužujući Desničare, ne samo za „pola greha“ već za „ceo greh“.

„Borba protiv liberala“ koju vode demokrate i marksisti je na višem niovu, doslednija i bogatija u sadržaju, i čini više da prosvetli i okupi mase, nego borba protiv Desničara. Tako, gospodo, stvari stoje!

I da ne bi ostavljali sumnji o ovome, da bi predubredili apsurdna iskrivljenja značenja i značaja naše borbe protiv liberala – da predupredimo, na primer, apsurdu teoriju „jedne reakcionarne mase“ (na primer, skupljanje liberala i desničara u jedan politički koncept reakcionarnog bloka, reakcionarne mase) – mi uvek pazimo, u našim zvaničnim izjavama, da govorimo o borbi protiv Desničara koristeći termine drugačije od onih koje koristimo u našoj borbi protiv liberala.

Gospodin Prokopovič ovo zna sasvim dobro, kao što zna svaki dobro obrazovani liberal. On zna, na primer, da u našoj definiciji društvene, klasne prirode raznih partija, mi uvek ukazujemo na srednjevekonvnost Desničara i buržujsku prirodu liberala. I postoji ogromna razlika između ove dve stvari. Srednjevekovnost može (i treba) biti uništena, čak i u okvirima kapitalizma. Buržoaska priroda ne može biti uništena u tim okvirima, ali mi možemo (i trebamo) „ulagati žalbe“ od buržujskog zemljoposednika do buržujskog seljaka, od buržujskog liberala do buržujskog demokrate, od buržujske poluslobode do buržujske potpune slobode. Samo kroz ovakve žalbe, i samo u takvim žalbama se naša kritika liberala sastoji u periodu kroz koji Rusija sada prolazi, dakle, kritika koju mi izlažemo stoji na pozicijama trenutnih i narednih zadataka tog perioda.

Uzmite sledeću izjavu iz članka g. Prokopoviča; „Stvaranje razumnih uslova za politički život masa naroda – to je trenutni cilj pred nama koji ujedinjuje Levičare i opoziciju.“

Ništa ne može biti beznačajnije, praznije iznutra i pogrešnije od ove izjave. Čak i Oktobrista, čak i čvrsti „nacionalista“, će se pozvati na nju, jer je tako neodređena. To je obično obećanje, čista deklamacija, diplomatsko prikrivanje stvarnih misli. Ali ako g. Prokopovič, kao toliko drugih liberala, ima jezik kojim ume da skriva svoje misli, mi ćemo izvršiti našu dužnost da otkrijemo ono što se krije iza njegove izjave. Da bi ostali na bezbednoj strani, uzmimo neki manji primer, nešto što je manje bitno.

Da li je sistem sa dve skupštine razumni uslov za politički život? Mi smatramo da ne. Progresivisti i Kadeti misle da jeste. Za držanje takvih pogleda, mi optužujemo liberale da su antidemokratski, da su kontrarevolucionarni. I kroz formulisanje ove optužbe protiv liberala, mi stavljamo još veću optužbu protiv Desničara.

Nadalje, pitanje proizilazi: Šta je sa „unijom Levice i opozicije“? Da li mi, na račun ove razlike u mišljenjima, odbijamo da se ujedinimo sa liberalima protiv Desničara? Nipošto. Kontrarevolucionarni pogledi liberala po ovom pitanju, kao i sličnim pitanjima, mnogo bitnijim pitanjima političkih sloboda, su nam poznati već dugo vremena – od 1905e ili još i ranije. Bez obzira, mi ponavljamo čak i 1912e da i u drugom izbornom krugu i drugoj faza glasanja dozvoljeno je ući u dogovore sa liberalima protiv Desničara. Jer, uprkos njenoj malodušnosti, buržujsko monarhistički liberalizam nije isto što i feudalna reakcija. Bila bi to jako loša politika radničke klase da ne iskoristi ovu razliku.

Ali da nastavimo. Kako bi trebali da je iskoristimo? Na kojim uslovima „jedinstvo između Levičara i opozicije“ biva moguće? Odgovor liberala je: pošto Levičari vode borbu protiv opozicije, nema smisla govoriti o ujedinjenju. I liberal dalje objašnjava svoje ideje: što skromniji zahtev, širi krug onih koji se sa njim slažu, to kompletnija saradnja, i stoga je veća sila sposobna da sprovede taj zahtev. „Tolerantan“ ustav koji obezbeđuje sistem sa dve skupštine (i druge – kako da se blago izrazimo? – blage digresije od demokratije) imao bi podršku demokrata i svih liberala; to je velika stvar. Ali ako insistirate na „čistoj“ demokratiji, Progresivisti će odustati, i time bi se „otuđili“ i Kadeti, sa rezultatom da „ustavotvorni elementi“ bivaju razjedinjeni i oslabljeni.

Ovako liberal rezonuje. Ali mi rezonujemo drugačije. Naša glavna premisa je da ukoliko mase nisu politički svesne ne može biti promene na bolje. Liberal posmatra više slojeve, mi gledamo „niže slojeve“. Ako se suzdržimo od objašnjavanja štetnosti sistema dve skupštine, ili ako se opustimo čak i malo u „borbi“ protiv svih vrsti antidemokratskih pogleda na ovo pitanje, možemo „navući“ liberalnog poslodavca, trgovca, pravnika, profesora, koji su svi istog pera kao i Puriškevič, i koji ne mogu učiniti ništa ozbiljno protiv Puriškevičista. Time što bi ih „navukli“, mi se otuđujemo od masa – u smislu da mase, kojima demokratija nije samo oglasna tabla, ne samo fraza, već njihovo stvarno, životno pitanje, pitanje života i smrti, bi izgubile poverenje u partizane sistema dve skupštine; i takođe u smislu da popuštanjem u napadu na sistem dve skupštine implicira neadekvatnu političku edukaciju masa, a uoliko mase nisu politički svesne, budne i pune odlučnosti, nikakve promene na bolje se ne mogu dogoditi.

Kadeti i Prokopovječići nam govore da našim polemikama protiv liberala unosimo razdor između Levice i opozicije. Naš je odgovor da dosledna demokratija odbija kolebljive i nepouzdane liberale, one tolerantnije prema Puriškevičizmu – a oni predstavjaju tek šačicu; sa druge strane, to privlači milione koji se sada bude za novi život, za „razuman politički život“, pod kojim mislimo nešto sasvim drugo, nešto što nije nimalo slično onome što g. Prokopovič misli pod time.

Umesto sistema dve skupštine, mogli bi navesti primer organizovanja zemljišnih komiteta. Trebao bi uticaj u ovim komitetima biti tako podeljen da se podeli trećina zemljoposednicima, trećina seljacima i trećina birokratama, kako Kadeti predlažu, ili bi oni trebali biti odabrani krajnje slobodno, na osnovi potpunog demokratskog izbornog zakona? Šta, gospodine Prokopoviču, imamo mi da razumemo, povodom ove tačke, pod „razumnim uslovima za politički život masa naroda? Koga ćemo odbiti a koga privući držeći se dosledno demokratskog puta po ovom pitanju?

I nemojte dopustiti da Russkiye Vedomosti odgovori da „trenutno jedna tačka dominira nad svim drugim tačkama programa, tačka zajednička svim progresivnim partijama – zahtev za političkom slobodom“. Baš zato što ova tačka dominira – i to je neosporno, to je jevanđelje istine – postoji potreba za širokim masama, za milionima i milionima ljudi, da razlikuju poluslobodu i slobodu, i da vide neraskidive veze između političke demokratije i demokratske agrarne reforme.

Ukoliko mase nisu zainteresovane, politički svesne, potpuno budne, aktivne, odlučne i nezavisne, apsolutno ništa ne može biti urađeno u ove ove sfere.

 

“Međunarodni karakter Oktobarske revolucije” Josif Staljin

“Međunarodni karakter Oktobarske revolucije” Josif Staljin

O desetogodišnjici Oktobra

„Pravda“, br. 255, 6-7 novembra 1927 g.

 

Oktobarska revolucija nije samo revolucija u „nacionalnom okviru“. Ona je, pre svega, revolucija internacionalnog, svetskog karaktera, jer znači radikalan zaokret u svetskoj istoriji čovečanstva od starog, kapitalističkog sveta k novom, socijalističkom svetu.

U prošlosti su se revolucije obično svršavale time što je jedna grupa eksploatatora smenjivala na kormilu države drugu grupu eksploatatora. Eksploatatori su se menjali, eksplatacija je ostajala. Tako je bilo za vreme oslobodilačkih pokreta robova. Tako je bilo u periodu ustanaka kmetova. Tako je bilo u periodu poznatih „velikih“ revolucija u Engleskoj, u Francuskoj, u Nemačkoj. Ne govorim o Pariskoj komuni, koja je bila prvi, slavni, junački ali ipak neuspeo pokušaj proletarijata da okrene istoriju protiv kapitalizma.

Oktobarska revolucija principijelno se razlikuje od tih revolucija. Ona postavlja sebi za cilj da ne zameni jedan oblik eksploatacije drugim oblikom eksploatacije, jednu grupu eksploatatora drugom grupom eksploatatora, nego da uništi svaku eksploataciju čoveka čovekom, da uništi sve eksploatatorske grupe bez izuzetka, da uspostavi diktaturu proletarijata, da uvede vlast najrevolucionarnije klase među svim ugnjetenim klasama koje su dosad postojale, da organizuje novo besklasno socijalističko društvo.

Baš zbog toga pobeda Oktobarske revolucije znači radikalan preokret u istoriji čovečanstva, radikalan preokret u istorijskoj sudbini svetskog kapitalizma, radikalan preokret u oslobodilačkom pokretu svetskog proletarijata, radikalan preokret u metodama borbe i oblicima organizacije, u načinu života i tradicijama, u kulturi i ideologiji eksploatisanih masa celog sveta.

To je razlog zbog kojeg Oktobarska revolucija ima internacionalni, svetski karakter.

Utome je koren onih dubokih simpatija koje prema Oktobarskoj revoluciji gaje ugnjetene klase svih zemalja, videći u njoj zalogu svog oslobođenja.

Mogli bismo navesti niz osnovnih pitanja po liniji kojih Oktobarska revolucija vrši uticaj na razvitak revolucionarnog pokreta u celom svetu.

1.

Oktobarska revolucija značajna je u prvom redu zbog toga što je probila front svetskog imperijalizma, oborila imperijalističku buržoaziju u jednoj od najvećih kapitalističkih zemalja i postavila na vlast socijalistički proletarijat.

Klasa najamnih radnika, klasa progonjenih, klasa ugnjetenih i eksploatisanih prvi put u istoriji čovečanstva uzdigla se do položaja vladajuće klase, pružajući zarazan primer proleterima svih zemalja.

To znači da je Oktobarska revolucija otvorila novu epohu, epohu proleterskih revolucija u zemljama imperijalizma.

Ona je oduzela oruđa i sredstva za proizvodnju spahijama i kapitalistima i pretvorila ih u društvenu svojinu suprotstavivši na taj način buržoaskoj svojini socijalističku svojinu. Time je ona demaskirala laž kapitalista da je buržoaska svojina neprikosnovena, sveta, večna.

Ona je istrgla vlast iz ruku buržoazije, lišila buržoaziju političkih prava, razorila buržoaski državni aparat i predala vlast sovjetima, suprotstavivši na taj način buržoaskom parlamentarizmu, kao demokratiji kapitalističkoj, socijalističku vlast sovjeta, kao demokratiju proletersku. Lafarg je bio u pravu kada je još 187. godine rekao da će sutradan posle revolucije „svi bivši kapitalisti biti lišeni izbornih prava“. Time je Oktobarska revolucija demaskirala laž socijal-demokrata da je sada moguć mirni prelaz k socijalizmu kroz buržoaski parlamentarizam.

Ali se Oktobarska revolucija na tome nije zaustavila niti mogla zaustaviti. Pošto je razorila staro, buržoasko, ona se prihvatila toga da radi novo, socijalističko. Deset godina Oktobarske revolucije jeste deset godina izgradnje partije, sindikata, sovjeta, kooperacije, kulturnih organizacija, saobraćaja, industrije, Crvene armije. Nesumnjivi uspesi socijalizma u SSSR na frontu izgradnje očigledno su pokazali da proletarijat može uspešno upravljati zemljom bez buržoazije i protiv buržoazije, da on može uspešno izgrađivati industriju bez buržoazije i protiv buržoazije, da on može uspešno rukovoditi čitavom narodnom privredom bez buržoazije i protiv buržoazije, i da on može uspešno izgrađivati socijalizam uprkos kapitalističkom okruženju. Stara „teorija“ da eksploatisani ne mogu bez eksploatatora, kao god što ni glava i ostali delovi tela ne mogu bez želuca, – nije samo svojina Menenija Agripe, poznatog rimskog senatora iz stare istorije. Ta je „teorija“ sada ugaoni kamen političke „filozofije“ socijal-demokratije uopšte, socijal-demokratske politike koalicije s imperijalističkom buržoazijom napose. Ta „teorija“, koja je dobila karakter predrasude, sada je jedna od najozbiljnijih prepreka na putu k revolucionisanju proletarijata kapitalističkih zealja. Jedan od najvažnijih rezultata Oktobarske revolucije jeste činjenica da je ona toj lažnoj „teoriji“ zadala smrtni udarac.

Treba li još dokazivati da ovi i slični rezultati Oktobarske revolucije nisu mogli niti mogu ostati bez ozbiljnog uticaja na revolucionarni pokret radničke klase u kapitalističkim zemljama?

Takve opštepoznate činjenice kao što su postepeni porast komunizma u kapitalističkim zemljama, sve veće simpatije proletera svih zemalja prema radničkoj klasi SSSR, najzad, pristizanje brojnih radničkih delegacija u zemlju sovjeta, nesumnjivo govore o tome da seme koje je Oktobarska revolucija posejala već počinje donositi plodove.

2.

Oktobarska revolucija poljuljala je imperijalizam ne samo u centrima njegove vladavine, ne samo u „metropolama“. Ona je zadala udarac i pozadini imperijalizma, njegovoj periferiji, potkopavši vladavinu imperijalizma u kolonijalnim i zavisnim zemljama.

Oborivši spahije i kapitaliste, Oktobarska revolucija raskinula je lance nacionalnog i kolonijalnog ugnjetavanja i od njega oslobodila bez izuzetka sve ugnjetene narode jedne ogromne države. Proletarijat ne može osloboditi sebe ne oslobađajući ugnjetene narode. Karakteristična crta Oktobarske revolujcije jeste činjenica da je ona u SSSR izvršila nacionalne i kolonijalne revolucije ne pod zastavom nacionalne mržnje i međunarodnih sukoba, nego pod zastavom uzajamnog povjerenja i bratskog zbliženja radnika i seljaka svih nacionalnosti SSSR, ne u ime nacionalizma, nego u ime internacionalizma.

Baš zbog toga što su nacionalne i kolonijalne revolucije kod nas izbršene pod rukovodstvom proletarijata i pod zastavom internacionalizma, baš zato što su se narodi-partije, narodi-robovi, prvi put u istoriji čovečanstva uzdigli do položaja zaista slobodnih i zaista jednakih naroda, pružajući zarazan primer ugnjetenim narodima celog sveta.

To znači da je Oktobarska revolucija otvorila novu epohu, epohu kolonijalnih revolucija, koje se u ugnjetenim zemljama sveta vrše u savezu s proletarijatom, pod rukovodstvom proletarijata.

Ranije je „bilo uobičajeno“ misliti da je svet od pamtiveka podeljen na niže i više rase, na crne i bele, od kojih su prve nesposobne za civilizaciju i osuđene da budu objekat eksploatisanja, a druge predstavljaju jedine nosioce civilizacije, pozvane da eksploatišu prve. Sada tu legendu treba smatrati razbijenom i odbačenom. Jedan od najvažnijih rezultata Oktobarske revolucije jeste činjenica da je ona toj legendi zadala smrtni udarac, pokazavši na delu da su oslobođeni neevropski narodi, uvučeni u struju sovjetskog razvitka, sposobni isto onako kao i evropski narodi da pokrenu napred zaista progresivnu kulturu i zaista progresivnu civilizaciju.

Ranije je „bilo uobičajeno“ misliti da je jedini metod oslobođenja ugnjetenih naroda metod buržoaskog nacionalizma, metod razdvajanja jedne nacije od druge, metod njihovog razjedinjavanja, metod jačanja nacionalne mržnje među radnim masama različitih nacija. Sada tu legendu treba smatrati opovrgnutom. Jedan od najvažnijih rezultata Oktobarske revolucije jeste činjenica da je ona toj legendi zadala smrtni udarac, pokazavši na delu mogućnost i celishodnost proleterskog, internacionalnog metoda, pokazavši na delu mogućnost i celishodnost bratskog saveza radnika i seljaka najrazličitijih naroda na načelima dobrovoljnosti i internacionalizma. Postojanje Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika, koji je prototip budućeg ujedinjenja trudbenika svih zemalja u jedinstvenu svetsku privredu, ne može a da ne služi kao direktan dokaz za to.

Ne treba ni govoriti da ovi i njima slični rezultati Oktobarske revolucije nisu mogli niti mogu ostati bez ozbiljnog uticaja na revolucionarni pokret u kolonijalnim i zavisnim zemljama. Takve činjenice kao što su porast revolucionarnog pokreta ugnjetenih naroda u Kini, u Indoneziji, u Indiji itd. i sve veće simpatije tih naroda za SSSR – nedvosmisleno govore o tome.

Era neometanog eksploatisanja i ugnjetavanja kolonija i zavisnih zemalja je prošla.

Nastupila je era oslobodilačkih revolucija u kolonijalnim i zavisnim zemljama, era buđenja proletarijata tih zemalja, era njihove hegemonije u revoluciji.

3.

Posejavši seme revolucije kako u centre imperijalizma, tako i u njegovu pozadinu, oslabivši moć imperijalizma u „metropolama“ i poljuljavši njegovu vladavinu u kolonijama, – Oktobarska revolucija dovela je time u pitanje i samo postojanje svetskog kapitalizma u celini.

Dok je spontani razvitak kapitalizma u uslovima imperijalizma prerastao, – usled svoje neravnomernosti, usled neizbežnosti konflikata i ratnih sukoba, najzad, usled nečuvene imperijalističke klanice, – u proces truljenja i umiranja kapitalizma, dotle su Oktobarska revolucija i s njom povezano otpadanje jedne ogromne zemlja od svetskog sistema kapitalizma morali ubrzati taj proces, potkopavajući korak po korak same temelje svetskog imperijalizma.

Ne samo to. Podrivajući imperijalizam, Oktobarska revolucija je istovremeno stvorila, u vidu prve proleterske diktature, moćnu i otvorenu bazu svetskog revolucionarnog pokreta, koju on ranije nikad nije imao i na koju se on sada može osloniti. Ona je stvorila onaj moćni i otvoreni centar svetskog revolucionarnog pokreta koji on ranije nikad nije imao i oko kojeg se on sada može okupljati, organizujući jedinstveni revolucionarni front proletera i ugnjetenih naroda svih zemalja protiv imperijalizma.

To znači, pre svega, da je Oktobarska revolucija zadala svetskom kapitalizmu smrtnu ranu, od koje se on više nikad neće oporaviti. Baš zbog toga kapitalizam nikad više neće povratiti sebi onu „ravnotežu“ i onu „stabilnost“, koju je imao pre Oktobra. Kapitalizam se može delimično stabilizovati, on može racionalizovati svoju proizvodnju, predati upravu zemlje fašizmu, privremeno sputati radničku klasu, ali on nikad neće povratiti sebi ono „spokojstvo“ i onu „sigurnost“ i onu „ravnotežu“ i onu „stabilnost“ kojima se on ranije kočoperio, jer je kriza svetskog kapitalizma došla do takvog stepena razvitka kada plamen revolucije neizbežno mora izbijati čas u centrima imperijalizma, čas na periferiji, uništavajući kapitalističke zakrpe i približavajući iz dana u dan pad kapitalizma. Tačno onako kao u poznatoj basni „rep iz blata – klun u blato, kljun iz blata – rep u blato“.

To znači, drugo, da li je Oktobarska revolucija uzdigla na određenu visinu snagu i značaj, hrabrost i borbenu spremnost ugnjetenih klasa čitavog sveta, primoravajući vladajuće klase da računaju s njima kao s novim ozbiljnim faktorom. Sada se na radne mase sveta ne može više gledati kao na „slepu gomilu“ koja luta u tami i koja nema perspektiva, jer je Oktobarska revolucija stvorila za njih svetionik koji im osvetljava put i otvara perspektive. Ako ranije nije postojao jedan svetski javni forum otkuda bi se mogle demonstrirati i uobličavati nade i zežnje ugnjetenih klasa, sada takav forum postoji u vidu prve proleterske diktature. Teško da se može sumnjati u to da bi uništenje tog foruma za dugo vremena prekrilo društveno-politički život „naprednih zemalja“ mrakom neobuzdane crne reakcije. Ne može seporicati da čak i sama činjenica što postoji „boljševička država“ obuzdava mračne sile reakcije, olakšavajući ugnjetenim klasama borbu za njihovo oslobođenje. Time se upravo i objašnjava ona životinjska mržnja koju gaje eksploatatori svih zemalja prema boljševicima. Istorija se ponavlja, iako na novoj osnovi. Kao što je ranije, u periodu propadanja feudalizma, reč „jakobinac“ kod aristokrata svih zemalja izazivala užas i gnjušanje, tako i sada, u periodu propadanja kapitalizma reč „boljševik“ izaziva u buržoaskim zemljama užas i gnušanje. I obrnuto, kao što je ranije Pariz bio utočište škola za revolucionarne predstavnike buržoazije u njenom usponu, tako je sada Moskva utočište i škola za revolucionarne predstavnike buržoazije u njenom usponu. Mržnja prema jakobincima nije spasla feudalizam od sloma- Može li se sumnjati u to da mržnja prema boljševicima neće spasti kapitalizam od njegovo neizbežnog poraza?

Era „stabilnosti“ kapitalizma je prošla, odnevši sa sobom legendu o nepokolebljivosti buržoaskog poretka.

Nastupila je era propadanja kapitalizma.

4.

Oktobarska revolucija nije samo revolucija u oblasti ekonomskih, društvenih i političkih odnosa. Ona je ujedno revolucija u umovima, revolucija u ideologiji radničke klase. Oktobarska revolucija rodila se i ojčala pod zastavom marksizma, pod zastavom ideje diktature proletarijata, pod zastavom lenjinizma, koji je marksizam epohe imperijalizma i proleterskih revolucija. Zato ona znači pobedu marksizma nad reformizmom, pobedu lenjinizma nad socijal-demokratizmom, pobedu III Internacionale nad II Internacionalom.

Oktobarska revolucija povukla je nepremostivu brazdu između marksizma i socijal-demokratizma, između politike lenjinizma i politike socijal-demokratizma. Ranije, pre pobede diktature proletarijata, socijal-demokratija se mogla kititi zastavom marksizma ne poričući otvoreno ideju diktature proletarijata, ali i ne radeći ništa, apsolutno ništa da približi ostvarenje te ideje, jer takvo držanje socijal-demokratije nije stvaralo nikakve opasnosti po kapitalizam. Tada, u tom periodu, socijal-demokratija se formalno stapala ili gotovo stapala s marksizmom. Sada, posle pobede diktature proletarijata, kad je svako svojim očima video k čemu vodi marksizam i šta može značiti njegova pobeda, socijal-demokratija ne može više da se kiti zastavom marksizma, ne može da koketira s idejom diktature proletarijata a da ne stvara izvesnu opasnost po kapitalizam. Odavno prekinuvši s duhom marksizma, ona je bila prinuđena da prekine i sa zastavom marksizma, ustala je otvoreno i nedvosmisleno protiv čeda marksizma, protiv Oktobarske revolucije, protiv prve diktature proletarijata na svetu. Sada se ona morala ograditi, i zaista se ogradila, od marksizma, jer u današnjim prilikama, nije moguće nazvati se marksistom, a ne pomagati otvoreno i bez rezerve prvu proletersku diktaturu na svetu, ne voditi revolucionarnu borbu protiv svoje buržoazije, ne stvarati uslove za pobedu diktature proletarijata u svojoj vlastitoj zemlji. Između socijal-demokratije i marksizma pukla je provalija. Odsada jedini nosilac i bedem marksizma jeste lenjinizam, komunizam.

Ali stvar se nije ograničila samo na to. Razgraničivši socijal-demokratiju i marksizam, Oktobarska revolucija pošla je dalje, odbacivši je u tabor direktnih branilaca kapitalizma protiv prve proleterske diktature na svetu. Kada gg. Adleri u Baueri, Velsi i Levi, Longei i Blimu kude „sovjetski režim“, slaveći parlamentarnu „demokratiju“, onda oni time hoće da kažu da se bore i da će se boriti za restauraciju kapitalističkog pokretka u SSSR, za održanje kapitalističkog ropstva u „civilizovanim“ državama. Današnji socijal-demokratizam jeste idejni oslonac kapitalizma. Lenjin je po sto puta bio u pravu kad je rekao da su današnji socijal-demokratski političari „pravi agenti buržoazije u radničkom pokretu, radničke sluge kapitalističke klase“, da će oni u „građanskom ratu proletarijata protiv buržoazije“ neizbježno stati „na stranu versaljaca protiv komunara“. Nemoguće je svršiti s kapitalizmom dok se ne svrši sa socijal-demokratizmom u radničkom pokretu. Zato je era umiranja kapitalizma ujedno i era umiranja socijal-demokratizma u radničkom pokretu. Veliki značaj Oktobarske revolucije sastoji se, pored ostalog, u tome što ona znači neizbežnu pobedu lenjinizma nad socijal-demokratizmom u svetskom radničkom pokretu.

Era vladavine II  Internacionale i socijal-demokratizma u radničkom pokretu završena je.

Nastupila je era vladavine lenjinizma i III Internacionale.

“Boriti se protiv buržoaskih ideja u partiji” Mao Cedung

“Boriti se protiv buržoaskih ideja u partiji” Mao Cedung

Boriti se protiv buržoaskih ideja u partiji

12. avgust, 1953.
(Govor na Nacionalnoj konferenciji o finansijskom i ekonomskom radu održanoj 1953.)

Naša konferencija je bila uspješna, i premijer Žu je napravio dobru sumaciju.

Nakon pokreta protiv “tri zla” i “pet zala”, jasno je da su u partiji pronađene dvije vrste grešaka koje su različite po svojoj prirodi. Jedna vrsta je obične prirode, na primjer, “pet neumjerenosti”, greške koje bilo ko može napraviti i koje se mogu pojaviti bilo kad; “pet neumjerenosti” može takođe da postane “pet nedostataka”. Druga vrsta je greška principa, poput tendencije prema kapitalizmu. Ovo je odraz buržoaskih ideja unutar partije i pitanje stava koji je protivan marksizmu-lenjinizmu.

Pokreti protiv “tri zla” i “pet zala” su zadali jake udarce buržoaskim idejama unutar partije. Ali u to vrijeme, jedino buržoaske ideje koje su se odnosile na korupciju i rasipništvo su dobile pažnju, dok one koje su se manifestovale u pitanjima koja se tiču partijske linije, nisu bile diskutovane. Potonje se mogu naći ne samo u našem finansijskom i ekonomskom radu, nego u političkom i sudskom, kulturnom, obrazovnom, i drugim poljima, i među drugovima na lokalnom nivou, ali isto tako i na nacionalnom nivou.

Greške u našem finansijskom i ekonomskom radu su bile teško kritikovane još od prošlog decembra, kada je drug Bo Jibo pokrenuo novi sistem oporezivanja koji je zahtijevao “jednakost između javnih i privatnih preduzeća” (1) i takođe na ovoj konferenciji. Taj sistem, ako bi dozvolili da se razvije, nesumnjivo bi doveo do kapitalizma, i kršio bi marksizam-lenjinizam i partijsku opštu liniju za tranzicioni period.

Gdje će tranzicioni period voditi, do socijalizma ili kapitalizma? Partijska opšta linija propisuje tranziciju u socijalizam. Ovo zahtijeva period borbe koji traje znatno dugo. Za razliku od greške Džanga Cušana, (2) greška koja je napravljena u novom sistemu oporezivanja uključuje pitanje ideologije i udaljavanje od partijske opšte linije. Moramo pokrenuti borbu u partiji protiv buržoaskih ideja. Ideološki, partijsko članstvo pada u tri kategorije: neki drugovi su čvrsti i nepokolebljivi i oni su marksisti-lenjinisti u svom razmišljanju; veliki broj su suštinski marksisti-lenjinisti ali su inficirani sa nemarksističko-lenjinističkim idejama; i mali dio su loši, njihovo razmišljanje je nemarksističko-lenjinističko. Kritikujući Bo Jibove pogrešne ideje, neki kažu da njegove greške proističu iz sitnoburžoaskog individualizma; to nije sasvim pravilno. On treba da bude kritikovan prvenstveno zbog svojih buržoaskih ideja, koje su u korist kapitalizma, a štetne socijalizmu. Samo takva kritika je ispravna. “Lijeve” oportunističke greške, kao što smo ranije rekli, su odraz sitnoburžoaskog fanatizma u partiji; one se pojavljuju u vremenima kada raskidamo sa buržoazijom. Tri puta kada smo sarađivali sa buržoazijom, tj. u prvom periodu saradnje između Kuomintanga i Komunističke partije, u periodu Rata otpora protiv Japana, i u sadašnjem periodu, buržoaska ideologija je uticala na određen broj ljudi u partiji, i oni su se kolebali. Tako je Bo Jibo napravio svoju grešku.

Bo Jibova greška nije izolovan slučaj. Takve greške se pronalaze ne samo na nacionalnom nivou, ali isto na onim višim administrativnim područjima, provincijama i opštinama. Svako veće administrativno područje, svaka provincija i opština, treba da sazove sastanak da pregleda svoj rad u skladu sa rezolucijom Druge opšte sjednice Sedmog sastava Centralnog komiteta i sumiranja trenutne konferencije, da bi edukovala svoje kadrove.

Nedavno sam bio u Vuhanu i Nankingu i naučio sam mnogo toga, i to je bilo korisno. Praktično ništa ne dolazi do mene u Pekingu, stoga moram otići na put s vremena na vrijeme. Centralni vodeći organ je fabrika koja izbacuje ideje kao svoje proizvode. Ako taj organ ne zna šta se dešava na nižim nivoima, ne dobija sirovi materijal ili nema poluprerađene proizvode na kojima bi radio, kako onda može stvoriti bilo kakve proizvode? Nekada su završeni proizvodi stvoreni od strane lokalnih organa, i centralni vodeći organ treba samo da ih popularizuje širom zemlje. Na primjer, uzmimo pokret protiv stara i nova “tri zla”.  (3) Oba su pokrenuta u lokalnim ograncima. Odjeljenja pod centralnim autoritetom izdaju smijernice sasvim arbitrarno. Proizvodi iz ovih odijeljenja treba da budu vrhunski, ali su oni zapravo nižeg kvaliteta i postoji veliki broj beskorisnog škarta. Vodeći organi u većim administrativnim područjima, provincijama i opštinama su lokalne fabrike za stvaranje ideja, i njihovi proizvodi takođe treba da budu vrhunski.

Bo Jibova greška je manifestacija buržoaskih ideja. Ona koristi kapitalizmu i šteti socijalizmu i polusocijalizmu i ide u smijeru protiv rezolucije Druge opšte sjednice Sedmog sastava Centralnog komiteta.

Na koga treba da se oslanjamo? Na radničku klasu ili na buržoaziju? Rezolucija Druge opšte sjednice Sedmog sastava Centralnog komiteta je još davno bila vrlo jasna: “Moramo potpuno da se oslanjamo na radničku klasu.” Rezolucija takođe kaže da u rehabilitaciji i razvoju proizvodnje, pravilo mora da bude sljedeće: proizvodnja državne industrije je na prvom mjestu, proizvodnja privatne industrije na drugom, a manufaktura na trećem. Naglasak je na industriji, i prije svega, na teškoj industriji, koja je u vlasništvu države. Od pet sektora naše sadašnje ekonomije, ekonomija u državnom vlasništvu je glavni sektor. Kapitalistička industrija i trgovina moraju s vremenom da budu usmjereni ka državnom kapitalizmu.

Rezolucija Druge opšte sjednice kaže da kvalitet život radnika i drugog radnog naroda treba da se poveća na osnovu povećane proizvodnje. Ljudi sa buržoaskim idejama ne daju važnosti ovome, i Bo Jibo je tipičan primjer toga. Moramo staviti akcenat na razvoj proizvodnje, ali mora se razmatrati i razvoj proizvodnje, i unapređenje kvaliteta života naroda. Nešto mora da se uradi za njihovu materijalnu dobrobit, ali ne niti previše, niti premalo. U ovom trenutku postoji poprilično kadrova koji ignorišu kvalitet života ljudi i nimalo ih ne zanima njihova patnja. Postojao je režim u Guižu provinciji koji je okupirao velike dijelove obradive zemlje seljaka. To je bilo ozbiljno zadiranje u interes naroda. Pogrešno je zanemariti život naroda, ali naglasak se mora staviti na proizvodnju i izgradnju.

Pitanje korištenja, ograničavanja i transformisanja kapitalističkog sektora ekonomije je takođe bilo jasno na Drugoj opštoj sjednici. Rezolucija koju je usvojila kaže da privatnoj kapitalističkoj ekonomiji neće biti dozvoljeno da se neometano širi, nego treba da se ograniči iz nekoliko uglova – u okviru njenih operacija, politikom oporezivanja, cijenama na tržištu i radnih uslova. Odnos socijalističke ekonomije prema kapitalističkoj ekonomiji je odnos između vođe i vođenih.  Ograničenje naprema protivljenju ograničenju je glavni oblik klasne borbe u državi Nove demokratije. Sada novi sistem oporezivanja priča o “jednakosti između javnih i privatnih preduzeća”; to je protiv linije koja govori o ekonomiji u državnom vlasništvu kao vodećem sektoru.

Što se tiče zadrugarske transformacije individualne zemljoradnje i manufakture, rezolucija Druge opšte sjednice je vrlo jasna:

Takve zadruge su kolektivne ekonomske organizacije radnog naroda, zasnovane na privatnom vlasništvu i pod direktivama državne moći kojima upravlja proletarijat. Činjenica da je kineski narod kulturno zaostao i da nema tradicije u organizovanju zadruga, otežava nam promovisanje i razvoj zadrugarskog pokreta, ali zadruge mogu i moraju biti organizovane i moraju biti promovisane i razvijene. Da imamo samo ekonomiju u državnom vlasništvu, bez kooperativne ekonomije, bilo bi nemoguće da vodimo individualnu ekonomiju radnog naroda korak po korak prema kolektivizaciji, nemoguće da razvijemo državu iz Nove demokratije do socijalizma u budućnosti, i nemoguće da konsolidujemo vođstvo proletarijata u državnoj moći.

Ova rezolucija je usvojena u martu 1949., ali popriličan broj drugova nisu je primili k znanju, i ono što odavno nije vijest, iznenadilo ih je kao nešto novo. U svom članku “Ojačajmo partijski politički rad u seoskim područjima”, Bo Jibo govori da je put ka kolektivizaciji individualnih seljaka kroz uzajamnu pomoć i saradnju “čista fantazija, jer trenutni timovi zajedničke pomoći, takvi kakvi jesu, zasnovani na individualnoj ekonomiji, ne mogu postepeno da se razviju u kolektivne farme, a još manje može takav put dovesti do kolektivizacije čitave poljoprivrede.” Ovo je protivno partijskoj rezoluciji.

Sada postoje dva jedinstvena fronta, dva saveza. Jedan je savez radničke klase i seljaka; ovo je osnova. Drugi je savez radničke klase i nacionalne buržoazije. Pošto su seljaci radnici, a ne eksploatatori, savez između radničke klase i seljaka je dugoročan. Ipak, postoje protivrječnosti između radničke klase i seljaka. Treba da vodimo seljake korak po korak od individualnog vlasništva do kolektivnog vlasništva u skladu sa principima dobrovoljnosti. U budućnosti će takođe biti protivrječnosti između državnog vlasništva i kolektivnog vlasništva. Ove protivrječnosti su neantagonistične. Na drugu stranu, protivrječnosti između radničke klase i buržoazije su antagonistične.

Buržoazija će sigurno nagrizati narod i ciljati svoje zašećerene metke prema njima. Njihovi zašećereni meci su dvojaki, materijalni i duhovni. Duhovni su pogodili svoju metu, Bo Jiboa. On je načinio svoju grešku jer je podlegao uticaju buržoaskih ideja. Uredba koja je hvalila novi sistem oporezivanja je bila slavljena od strane buržoazije, i Bo Jibo je bilo zadovoljan. Prije nego što je novi sistem oporezivanja pokrenut, on je tražio prijedloge od buržoazije, i došao je do gospodskog dogovora sa njima, ali nije podnio izvještaj Centralnom komitetu. Kooperativi Ministarstva trgovine i Federacije snabdijevanja i marketinga su se u to vrijeme protivili, i Ministarstvo lake industrije takođe nije bilo zadovoljno. Od 1100000 kadrova i zaposlenika koji su radili u finansijskim, ekonomskim i trgovinskim poljima, ogromna većina su bili dobri i samo mali dio nije bio dobar. Oni koji nisu bili dobri, padaju u dvije kategorije: kontra-revolucionari, koji treba da budu uništeni; i revolucionari; uključujući članove partije i nepartijsko osoblje, koji su pravili greške i koji treba da se preoblikuju uz kritiku i edukaciju.

Da bi se obezbijedila pobjeda socijalističkog cilja, moramo se boriti protiv pogrešnih desnih oportunističkih tendencija, tj. buržoaskih deja kroz partiju, i prije svega, kroz vodeća tijela partije, vladu, armiju i masovne organizacije na nacionalnim nivou i one u velikim administrativnim područjima, provincijama i opštinama. Veća administrativna područja, provincije i opštine treba da sazivaju blagovremene sastanke sa prisustvom sekretara prefekturalnih partijskih komiteta i komesara prefektura (4) da bi pokrenuli kritiku i raspravu i da bi razjasnili pitanja socijalističkog puta protiv kapitalističkog puta.

Da bi osigurali pobjedu socijalističkog cilja, moramo upražnjavati kolektivno vođstvo i protiviti se decentralizaciji i subjektivizmu.

U ovom trenutku moramo se boriti protiv subjektivizma, ne samo u obliku ishutrenog djelovanja, već i u obliku konzervatizma. U danima Nove demokratske revolucije, pojavile su se i desne i “lijeve” subjektivističke greške. Čen Dušju i Žang Guotao su napravili desne greške a Vang Ming prvo “lijeve” greške a onda i desne. Pokret popravljanja grešaka u Jenanu je koncentrisao napore u borbi protiv dogmatizma i protivio se empirizmu. I dogmatizam i empirizam su oblici subjektivizma. Nijedna revolucija ne može uspjeti ukoliko teorija nije integrisana sa praksom. Problem je riješen u tom pokretu popravljanja grešaka. Bili smo u pravu kada smo usvojili politiku učenja iz starih grešaka da bi izbjegli buduće, i liječenja bolesti da bi spasili pacijenta. Ovaj put, nepopustljiva i iscrpna kritika Bo Jiboa je namijenjena da pomogne onima koji su griješili, da mogu da isprave svoje greške, i da osiguraju pobjedonosni napredak socijalizma. U sadašnjem periodu socijalističke revolucije, subjektivizam je još uvijek postojan. I hitro djelovanje i konzervatizam zanemaruju trenutno stanje stvari, oboje su subjektivistički. Revolucija i izgradnja ne mogu uspjeti ukoliko se subjektivizam ne prevaziđe. U danima demokratske revolucije, popravljanje grešaka je služilo da ispravi greške subjektivizma i kao posljedica toga, čitava partija se ujedinila, uključujući drugove koji su bili na ispravnoj liniji, i one koji su pravili greške. Iz Jenana, pokrenuli su četiri bojna fronta, i čitava partija, dižući teret kao jedan čovjek, krenula je da osvoji pobjedu širom nacije. Danas, kadrovi su zreliji i njihov politički nivo je viši, i smatra se da im neće trebati dugo da prevaziđu subjektivizam u svojim zadacima vođstva, i da subjektivno dovedu u red sa objektivnim kroz svoj trud.

Rješenje svih tih problema zavisi od jačanja kolektivnog vođstva i supoststavljanja decentralizmu. Čitavo vrijeme mi se protivimo decentralizmu. Smjernica izdata od strane Centralnog komiteta svojim biroima i komandirima vojske 2. februara 1941., utvrdila je da svi kružni telegrami, deklaracije i unutarpartijske smjernice koji se tiču čitave zemlje, moraju imati odobrenje Centralnog komiteta. U maju, Centralni komitet je izdao smjernicu pozivajući na jedinstvenu vanjsku propagandu od strane raznih baznih područja. Prvog jula iste godine, na dvadesetu godišnjicu osnivanja partije, Centralni komitet je izdao odluku o jačanju partijskog duha sa naglaskom na borbi protiv decentralizma. Godine 1948., Centralni komitet je izdao više smjernica sa istim ciljem. Izdao je smjernicu o uspostavljanju sistema izvještaja, 7. januara, i dodatne smjernice u martu. Politički biro se sreo u septembru i usvojio rezoluciju o pravilima izvještaja o upravljanju i zahtjevima o instrukcijama od Centralnog komiteta. 20. septembra, Centralni komitet je donio odluku o jačanju sistema komiteta partije. 10. marta 1953. godine Centralni komitet je donio odluku o jačanju vođstva nad radom vlade da bi izbjegli opasnost od skretanja vladinih odjela sa puta njihovog vođstva.

Centralizacija i decentralizacija su u stalnoj protivrječnosti jedno sa drugim. Decentralizam je narastao otkad smo se premjestili u gradove. Da bi razriješili ovu protivrječnost, sva prvenstvena i bitna pitanja prvo moraju biti diskutovana i odlučena od strane partijskog komiteta prije nego što se njihove odluke upute vladi na implementaciju. Na primjer, takve važne odluke kao podizanje Spomenika narodnim herojima na Tiananmen trgu i rušenje zidina Pekinga, stvorene su od strane Centralnog komiteta i izvršene od strane vlade. Pitanja od sekundarnog značaja mogu biti ostavljena partijskim grupama u vladinim odjelima. Centralni komitet ne može prosto da monopoliše sve. Borba protiv decentralizma će dobiti maksimalnu podršku naroda jer je najvećem broju drugova u partiji stalo do kolektivnog vođstva. Partijski članovi se dijele u tri kategorije prema svom stavu o kolektivnom vođstvu. Onima u prvoj kategoriji je stalo do kolektivnog vođstva. Onima u drugoj kategoriji nije stalo toliko, smatrajući da partijski komiteti treba da ih ostave na miru, ali im ne smeta ako su pod nadzorom. “Bolje me ostavite na miru” otkriva nedostatak partijskog duha, dok “nemojte me nadgledati” pokazuje neki nivo partijskog duha. Moramo se dotaći ovoga da im “ne smeta da budu nadgledani”, i pomoći takvim drugovima edukacijom i ubjeđivanjem da prevaziđu nedostatak partijskog duha. U suprotnom, svako ministarstvo bi išlo u svom pravcu i Centralni komitet ne bi nadgledao ministarstva, ministri ne bi mogli nadgledati odjele i vođe biroa, i vođe uprava ne bi mogli nadgledati šefove sekcija – niko, ukratko, ne bi mogao nadgledati bilo koga. Kao posljedica ovoga, nezavisna kraljevstva bi se razmnožila, i stotine feudalnih prinčeva bi se pojavilo. Onih u trećoj kategoriji je vrlo malo. Oni odlučno odbacuju kolektivno vođstvo i uvijek više vole da ih se ostavi na miru. Odluka o jačanju partijskog duha stavlja akcenat na strogo praćenje discipline pod demokratskim centralizmom, drugim riječima, manjina se podređuje većini, pojedinac organizaciji, niži nivo višem nivou, i čitava partija Centralnom komitetu (slučaj podređivanja većine manjini, jer ova manjina predstavlja većinu). Mišljenja su dobrodošla, ali potkopavati jedinstvo partije bi značilo veoma sramnu stvar. Samo oslanjanje na političko iskustvo i mudrost kolektiva je ono što garantuje ispravno vođstvo partije i države i nepokolebljivo jedinstvo partijskih redova.

Na ovoj konferenciji, Liu Šaoči je rekao da je napravio neke greške, i drug Deng Sjaoping je rekao da je on napravio neke greške. Ko god napravi grešku mora napraviti samokritiku, i svako, bez izuzetka, mora se staviti pod nadzor partije i vođstvo partijskih komiteta na raznim nivoima. Ovo je glavni zahtjev za ispunjavanje partijskih zadataka. Diljem zemlje postoji veliki broj ljudi koji se bogate na anarhiji, i Bo Jibo je jedna takva osoba. U određenoj mjeri, on je korumpiran i politički i ideološki i apsolutno je potrebno da bude kritikovan.

Jedna završna tačka. Moramo podstaći skromnost, želju za učenjem i istrajnost.

Moramo biti istrajni. U ratu da se odupremo američkoj agresiji i da pomognemo Koreji, na primjer, udarili smo američki imperijalizam tamo gdje ga boli, i utjerali smo mu strah u srce. To je prednost, važan faktor u izgradnji naše zemlje. Ono što je od najveće važnosti je to da su se time naše oružane snage očeličile, da su borci pokazali hrabrost, i da su komandanti pokazali snalažljivost. Istina, pretrpjeli smo žrtve i nastao je trošak; pratili smo cijenu. Ali nismo imali nikakvog straha od žrtvovanja; nakon što su naši umovi bacili oko na nešto, vidjeli smo da se to ostvari. Kada je Hu Cungnan napao Šensi-Kansu-Ningsia granični region, nismo se izvukli odatle iako smo imali samo jedno mjesto u okrugu, i nismo mislili ništa o tome kad smo morali da živimo na lišću sa drveća. To je vrsta hrabrosti koju moramo imati.

Moramo učiti i ne smijemo postati uobraženi ili gledati s visoka na druge. Jaja guske nemaju visoko mišljenje o kokošjim jajima, ni obojeni metali o rijetkim metalima – takav nadmeni stav nije naučan. Iako je Kina velika zemlja, a velika je i naša partija, nema razloga da s visoka gledamo na male zemlje ili male partije. Moramo uvijek biti spremni da učimo od naroda iz bratskih zemalja, i da očuvamo istinski internacionalistički duh. U našoj vanjskoj trgovini, neki ljudi su argonantni i uobraženi, i ovo je pogrešno. Obrazovanje mora da se sprovede u čitavoj partiji, a posebno među ljudima koji rade u inostranstvu. Moramo mnogo učiti i naporno raditi da bi dostigli socijalističku industrijalizaciju i socijalističku transformaciju za petnaest godina ili malo duže. Do tada, naša zemlja će postati jaka, ali ipak i tada treba da budemo skromni i spremni da učimo.

Postoji nekoliko pravila koja su usvojena na Drugoj opštoj sjednici Sedmog sastava Centralnog komiteta, ali nisu upisana u ovu rezoluciju. Prvo pravilo je zabrana proslave rođendana. Proslava rođendana ne stvara dugovječnost. Važna stvar je da naš posao radimo dobro. Drugo pravilo je zabrana poklona, barem u partiji. Treće je da se zdravice svedu na minimum. Zdravica može da se dozvoli u određenim prilikama. Četvrto je da se aplauz svede na minimum. Ne bi trebalo biti zabrane i prosipanja hladnog tuša na mase koje plješću iz entuzijazma. Peto je zabrana na imenovanje mjesta po osobama. Šesto je zabrana stavljanja kineskih drugova u isti rank sa Marksom, Engelsom, Lenjinom i Staljinom. Naš odnos prema njima je odnos učenika prema učiteljima, i takav treba da bude. Poštovanje ovih pravila je prava skromnost.

Ukratko, moramo ostati skromni, biti spremni da učimo, da sačuvamo našu istrajnost i da se pridržavamo sistema kolektivnog vođstva tako da bi ostvarili socijalističku transformaciju i postigli pobjedu socijalizma.

Bilješke

1. Ovaj novi poreski sistem uveden je u decembru 1952. godine i stupito na snagu u januaru 1953. godine. Iako nominalno podrazumijeva “jednakost između javnih i privatnih preduzeća”, u realnosti on je olakšavao poreske namete nad privatnim industrijskim i trgovačkim preduzećima, i povećavao one na državnim i kooperativnim preduzećima, i time služio interesu kapitalista na račun potonjih. Ubrzo nakon što je drug Mao Cedung iznio svoju kritiku, greška je ispravljena.

2. Džang Cušan je jednokratno bio sekretar Prefekturalnog komiteta Kineske komunističke partije u Tiensinu. Razoren od strane buržoazije, degenerisao je i postaje je veliki pronevjerilac i osuđen je na smrt tokom pokreta protiv “tri zla.”

3. Pokret protiv stara “tri zla” je bio borba pokrenuta 1951. protiv korupcije, rasipništva i birokratije. Pokret protiv nova “tri zla” je bio borba pokenuta 1953. protiv birokratije, komandizma i kršenja zakona i discipline.

4.  Ovi komesari su bili administrativne glavešine komesarskih kancelarija koji su bili agencije narodnih savjeta provincijalnih i autonomnih regija, i imali su ovlasti nad više okruga.

“Jedno od fundamentalnih pitanja revolucije” Vladimir Iljič Lenjin

“Jedno od fundamentalnih pitanja revolucije” Vladimir Iljič Lenjin

Ključno pitanje svake revolucije je nesumnjivo pitanje državne moći. Ona klasa koja drži moć odlučuje o svemu. Kada se Delo naroda, list glavne vladajuće partije u Rusiji, nedavno žalilo (broj 147) da, zahvaljujući raspravama o pitanju moći, pitanje Ustavotvorne skupštine i pitanje gleba bivaju zapostavljeni, Socijal-revolucionari su trebali da odgovore: „Okrivite sebe. Jer upravo neodlučnost i kolebanje u vašoj partiji krivo za „ministarsko preletanje“, neodređeno odlaganje pitanja Ustavotvorne skupštine, i podrivanje od strane kapitalista planiranih i dogovorenih mera protiv monopola nad pšenicom i snabdevanja nacije hlebom.“

Pitanje moći ne može biti izbegnuto ili gurnuto u stranu, jer ono je ključno pitanje koje određuje sve u razvoju jedne revolucije i u njenim unutrašnjim i spoljnim politikama. Neosporna je činjenica da je naša revolucija „protraćila“ šest meseci u kolebanju oko sistema moći; ta činjenica je rezultat kolebanja Socijal-revolucionara i Menjševika. Dugoročno gledano, kolebanje politika ovih partija je određeno klasnim pozicijama sitne buržoazije, njihovom ekonomskom nestabilnošću u borbi između rada i kapitala.

Čitavo pitaje je u tome da li su sitnoburžujske demokrate išta naučile tokom ovih velikih, izuzetno živopisnih šest meseci. Ako ne, onda je revolucija izgubljena, i samo pobedonosan ustanak proleterijata može da je spase. Ako su naučili nešto, uspostavljanje stabilne, odlučne moći mora početi odmah. Samo ako je moć bazirana, očigledno i bezuslovno, na većini stanovništa ona može biti stabilna tokom popularne revolucije, tačnije, revolucije koja pokreće narod, većinski deo radnika i seljaka, na akciju. Do sada je državna moć u Rusiji gotovo uvek bila u rukama buržoazije, koji su prinuđeni da prave samo pojedine ustupke (samo da bi ih povlačili već sledećeg dana), da daju obećanja (samo da ih na kraju ne bi izvršili), da traže sve vrste izgovora da opravdaju svoju prevlast (samo da bi prevarili narod prikazujući mu „poštenu koaliciju“) itd., itd. Na rečima ona tvrdi da je popularna, demokratska, revolucionarna vlada, ali u delima je antipopularna, nedemokratska, kontrarevolucionarna, buržoaska vlada. Ovo je protivrečnost koja je postojala do sada i koja je bila izvor potpune nestabilnosti i nedoslednosti u moći, tog „ministarskog preletanja“ u kome su S.R.-i i Menjševici bili umešani sa takvim žalosnim (za narod) entuzijazmom.

Samo sovjetska moć može da bude stabilna a da ne bude zbačena i najolujnijim momentima najolujnije revolucije. Samo ova moć bi mogla da zagarantuje stalan i širok razvoj revolucije, mirnu borbu partija unutar sovjeta. Dok ova moć ne bude stvorena, neizbežno će postojati neodlučnost, nestabilnost, beskrajne „krize moći“, konstantna farsa ministarskih preletanja, raspadi na desnici i na levici.

Slogan „Sva vlast sovjetima“, međutim, je vrlo često, ako ne u većini slučajeva, smatran vrlo netačno da znači „Kabinete partijama sovjetske većine“. Voleli bismo da zađemo u bliže detalje ove vrlo pogrešne postavke.

„Kabinet partija sovjetske većine“ znači promena pojedinačnih ministara, sa čitavim aparatom stare vlade ostavljenim netaknutim – krajnje birokratski i krajnje nedemokratski aparata nesposoban da sprovede ozbiljne reforme, kakve postoje i u S.R.-skim i Menjševičkim programima.

„Moć sovjetima“ znači radikalno promeniti čitav aparat stare države, taj birokratski aparat koji suzbija sve demokratsko. To znači uklanjanje ovog aparata i menjanje istog novim, popularnim, tačnije, zaista demokratskim aparatom Sovjeta, to jest, organizovanom i naoružanom većinom naroda – radnika, seljaka i vojnika. To znači dozvoljavanje većini naroda inicijativu i nezavisnost ne samo u izboru deputata, već takođe u državnoj administraciji, u sprovođenju reformi i raznih drugim promenama.

Da bi ovu razliku učinili jasnijom i razumljivijom, bitno je setiti se vrednog doprinosa koji je pre nekog vremena objavio list vladajuće partije S.R.-a, Delo Naroda. On piše da čak i u onim ministarstvima koja su bila u rukama socijalističkih ministara (ovo je pisano tokom čuvene koalicije sa Kadetima, kada su neki Menjševici i S.R.-i bili ministi), čitav administrativni aparat ostao nepromenjen, i sputavao rad.

Ovo je sasvim razumljivo. Čitava istorija buržoaskih parlamentarnih, i takođe, u velikoj meri, buržoasko ustavnih, država pokazuje da promena ministara postiže vrlo malo, jer stvarni rad administracije leži u rukama ogromne armije činovnika. Ova armija, međutim, je nedemokratska u svojoj srži, ona je povezana hiljadama i milionima niti sa zemljoposednicima i buržoazijom i potpuno je zavisna od njih. Ova armija je okružena atmosferom buržoaskih odnosa, i ne diše ništa osim ove atmosfere. Ona je podešena prema njihovim načinima, sleđena, ustajala, nemoćna da se oslobodi ove atmosfere. Ona može jedino da misli, oseća, ponaša se prema starim načinima. Ova armija je vezana servilnošću prema činu, određenim privilegijama „civilne“ službe; viši činovi ove vojske su, kroz medijume akcija i banaka, potpuno porobljeni od strane finansijskog kapitala, bivajući donekle njihovim agentom i pokretom njegovih interesa i uticaja.

Najveće je zavaravanje, najveća samoprevara, varka naroda, pokušati, putem ovog državnog aparata, sprovesti takve reforme kao što je ukidanje zemljišnih poseda bez kompenzacije, ili monopola nad pšenicom i slično. Ovaj aparat može da služi republikansku buržoaziju, stvarajući republiku u obliku „monarhije bez monarha“ kakva je bila Francuska Treća republika, ali je apsolutno nesposobna da sprovede reforme koje bi ozbiljno ograničile prava kapitala, pravo „svete privatne svojine“, a tek potpuno ukidanje ovih prava. Zato se uvek dešava, u svim oblicima „koalicionih“ kabineta koju uključuju „socijaliste“, da ovi socijalisti, čak i kad su pojedinci među njima sasvim iskreni ljudi, u stvarnosti se ispostave kao beskoristan ukras ili samo za buržoasku vladu, vrsta gromobrana koji skreće narodnu mržnju prema vladi, oruđe vlade da zavarava narod. Ovo je bio slučaj sa Lujom Blankom 1848-e, i desetinama slučajeva u Britaniji i Francuskoj kada su socijalisti učestvovali u kabinetima. Ovo je takođe slučaj sa Černovim i Ceretelisom 1917-e. Tako je bilo i tako će biti sve dok buržoaski sistem postoji i sve dok stari buržoaski, birokratsko državnički aparat ostaje netaknut.

Sovjeti radničkih, vojničkih i seljačkih deputata su posebni bitni jer oni predstavljaju novu vrstu državnog aparata, koja je nemerljivo veća, nemerljivo više demokratska. S.R.-i i Menjševici su učinili sve, moguće i nemoguće, da pretvore Sovjete (osobito Petrogradski sovjet i Sveruski sovjet, to jest, Centralni izvršni komitet), u beskorisne pričaonice gde, pod maskom „kontrole“, samo usvajaju beskorisne rezolucije i sugestije koje vlada ubacuje u fioke sa najpristojnijim i najblažim osmehom. „Svež povetarac“ afere sa Kornilovim, međutim, koja obećava pravu oluju, bio je dovoljan da sve što je bilo iskraveno u Sovjetima oduva bar na kratko, i da inicijativa revolucionarnog naroda počne da se izražava kao nešto uzvišeno, moćno i nepobedivo.

Neka svi skeptici uče iz ovog primera iz istorije. Nek oni koji kažu: „Mi nemamo aparat kojim bi zamenili stari, što neizbežno gravitira ka odbrani buržoazije“ budu postiđeni. Jer ovaj aparat postoji. To su Sovjeti. Ne plašite se narodne inicijative i nezavisnosti. Verujte u revolucionarne organizacije, i videćete u svim oblastima državnih pitanja istu snagu, veličinu i nepobedivost radnika i seljaka kakvu su pokazali u svom jedinstvu i besu protiv Kornilova.

Manjak vere u narod, strah od njegove inicijative i nezavisnosti, drhtanje pred njegovom revolucionarnom energijom namesto potpune i bezuslovne podrške njoj – to je gde su S-R.-i i Menjševici najviše pogrešili. Ovde nalazimo najdublje korene njihove neodlučnosti, njihovog kolebanja, njihovih beskrajnih i beskrajno bezuspešnih  pokušaja da sipaju novo vino u boce starog, birokratskog državnog aparata.

Uzmite istoriju demokratizacije vojske 1917e Ruske revolucije, istoriju Černovljevog ministarstva, „vladavine“ Palčinskog, ostavke Pešekonova – naći ćete da je ovo što smo gore naveli jasno vidljivo na svakom koraku. Zato što nije bilo potpune vere u izabrane, vojničke organizacije i bez potpune primene principa da vojnici biraju svoje komandante, Kornilovi, Kaledini i kontrarevolucionarni oficiri su došli na čelo vojske. Ovo je činjenica. Da nije bilo namernog zatvaranja očiju, ne bi moglo da se ne vidi da je nakon Kornilovljeve afere, vlada Kerenskog ostavila sve isto onako kako je bilo ranije, da ona zapravo vraća ponovo Kornilovljevu aferu. Postavljanje Aleksejeva, „mir“ sa Klembovskijima, Gagarinima, Bagrationima i drugim Kornilovljevim ljudima, u popuštanju u tretmanu Kornilova i Kaledina sve vrlo jasno dokazuje da je Kerenski ustvari ponavljao Kornilovljevu aferu.

Nema srednjeg puta. Iskustvo je ovo dokazalo. Ili sva moć ide sovjetima i armija postaje demokratska, ili se događa nova Kornilovljeva afera.

A šta je sa istorijom Černovljevog ministarstva? Nije li dokazalo da je svaki manje-više ozbiljan korak ka stvarnom zadovoljenju seljačkih potreba, svako pokazivanje poverenja u seljaka i njihovu masovnu organizaciju i akciju, budilo vrlo veliki entuzijazam među njima? Černov, međutim, morao je provesti skoro četiri meseca „udvarajući se“ sa Kadetima i birokratama, koji su beskrajnim odlaganjima i intrigama najzad ga naterali da se povuče a da nije postigao ništa. Za vreme i tokom ovih četiri meseca zemljoposednici i kapitalisti su „pobedili u igri“ – sačuvali su zemljišne posede, odložili zasedanje Ustavotvorne skupštine, i čak započeli niz represija protiv zemljišnih komiteta.

Nema srednjeg načina. Iskustvo je ovo pokazalo. Ili sva moć ide Sovjetima centralno i lokalno, i sva zemlja odmah ide seljacima, usvajanjem odluke Ustavotvorne skupštine, ili zemljoposednici i kapitalisti opstruiraju svaki potez, restauriraju moć zemljoposednika, guraju seljake u bes i navode ih ka vrlo nasilnoj seljačkoj pobuni.

Ista stvar se dogodila kada su kapitalisti (uz pomoć Palčinskog) slomili svaki manje-više ozbiljan otpor da se nadgleda proizvodnja, kada su trgovci izigrali monopol pšenicom i rasturili regulisanu demokratsku distribuciju pšenice i drugih prehrambenih dobara koju je započeo Pešekonov.

Ono što je sada neophodno u Rusiji nije da se izmišljaju neke „nove reforme“, da se ne prave „planovi“ za „sveobuhvatne“ promene. Nije neophodno ništa slično. Ovako je situacija prikazana – namerno prikazana u iskrivljenom svetlu – od strane kapitalista, Potresovih, i Plehanovih, koji uzvikuju protiv „uvođenja socijalizma“ i protiv „diktature proleterijata“. Situacija u Rusiji je takva da do sada neviđeni tereti i muke rata, i vrlo realna opasnost od ekonomske krize i gladi su same od sebe ukazale na put izlaska iz te situacije, su same od sebe ne samo ukazale, već unapredile reforme i druge promene koje su apsolutno nužne. Ove promene moraju biti vezane za monopol nad pšenicom, kontrolu nad proizvodnjom i distribucijom, restrikcija u izdavanju papirnog novca, poštena razmena žita za proizvedenu robu itd.

Svi prepoznaju mere ove vrste i u ovom smeru kao neizbežne, i u mnogim mestima su već bili pokrenuti sa potpuno različitih strana. Bile su pokrenuti ali su isto tako bile i opstruirane svuda otporom zemljoposednika i kapitalista, koji su bili podržani od strane vlade Kerenskog (krajnje buržoaska i bonapartistička vlada u stvarnosti), kroz stari birokratski državni aparat, i kroz direktan i indirektan pritisak od strane ruskog i „savezničkog“ finansijskog kapitala.

Ne tako davno, Prilježajev, žaleći za ostavkom Pešekonova i propašću fiksiranih cena i monopola nad pšenicom, pisao je u Delu naroda (broj 147):

„Hrabrost i odlučnost su ono što je vladama svih sastava do sada nedostajalo… Revolucionarne demokrate ne smeju čekati; oni moraju sami da pokažu inicijativu, i intervenišu u ekonomskom haosu na planski način… Ako igde, onda je to na ovom pitanju gde treba zauzeti čvrst stav i gde je neophodna odlučna vlada“.

Ovo se podrazumeva. Reči od zlata. Jedina nevolja je to što je autor zaboravio na pitanje koji čvrst stav treba zauzeti, jer hrabrost i odlučnost, to nije lično pitanje, već pitanje koja klasa je sposobna da iskaže hrabrost i odlučnost. Jedina klasa sposobna za ovo je proleterijat. A odlučna i hrabra vlada koja vodi čvrstim stavom nije ništa drugo do diktatura proleterijata i siromašnih seljaka. Prilježajev nesvesno žudi za ovakvom diktaturom.

Šta bi takva diktatura značila u praksi? Značila bi ništa drugo do toga da otpor Kornilovaca bude slomljen i da demokratizacija vojske bude ponovo uspostavljena i dovršena. Dva dana nakon njenog pokretanja devedeset devet odsto vojske bili bi žustri podržavaoci ovakve diktature. Ova diktatura dala bi zemlju seljacima i punu moć lokalnim seljačkim komitetima. Kako može iko zdrave pameti sumnjati u to da bi seljaci podržali ovakvu diktaturu? Ono što je Pešekonov obećao („Otpor kapitalista je slomljen.“ „Slomljen“ je Pešekonov zaista rekao u svom čuvenom govoru pred Kongresom Sovjeta), ova diktatura bi bila sprovedena, prevedena u stvarnost. Istovremeno demokratske organizacije snabdevanja hranom i kontrolom nad prehrambenom robom koje su već pokrenute ne bi ni u kom pogledi bile uklonjene. One bi, naprotiv, bile podržane i razvijene, i sve prepreke na ovom putu bi bile uklonjene.

Samo diktatura proleterijata i siromašnih seljaka je sposobna da slomi otpor kapitalista, da pokaže stvarnu hrabrost i odlučnost u upotrebi moći, i osiguravanju žustre, nesebične i zaista herojske podrške za mase kako u vojsci tako i među seljacima.

Moć sovjetima – ovo je jedini način da dalji napredak bude postepen, miran i lagan, držeći savršen korak sa političkom svešću i rešenošću većine naroda i sa njihovim ličnim iskustvom. Moć Sovjetima znači potpuno premeštanje državne administracije i ekonomske kontrole u ruke radnika i seljaka, kojima niko ne bi smeo da pokaže otpor i koji, kroz praksu, kroz njihovo sopstveno iskustvo, bu ubrzo naučili kako da distribuiraju zemlju, robu i pšenicu ispravno.